Мекејнов предизборни рат

Рат је стао, а свет још трага за одговором на питање шта је навело Михаила Сакашвилија да први нападне Јужну Осетију и тако изазове сукоб са Русима које није могао да победи. Тиме се највише баве Американци, као главни партнери и спонзори четворомилионске кавкаске државице Грузије

Оба америчка председничка кандидата оштро су осудила руску „инвазију” на Грузију и оба су снажно подржала њен суверенитет, али је један од њих у томе предухитрио чак и америчку администрацију. Тај је, по сопственом признању, и лични пријатељ грузијског председника Сакашвилија, а главни спољнополитички саветник му је лобиста који је за последње четири године зарадио 800.000 долара заступајући грузијског председника у Америци. Што је најважније, сви су изгледи да ће само тај један имати опипљиве изборне користи од рата на Кавказу.

Реч је о републиканском кандидату, 71-годишњем Џону Мекејну, који у Америци важи за већег спољнополитичког јастреба и од самог председника Буша, а чија изборна кампања пропагира супериорно искуство овог бившег америчког ратног заробљеника у Вијетнаму у пословима националне безбедности у односу на либерално настројеног конкурента Барака Обаму. Мекејн о Путину већ годинама говори као о реинкарнацији Јосифа Висарионовича Стаљина, а сукоб у Грузији послужио му је за исте историјске паралеле као и Сакашвилију: Русија се, по његовом мишљењу, понаша једнако брутално као Совјетски Савез у Мађарској 1956, односно у Чехословачкој 1968, Грузију треба одмах примити у НАТО, а Москву потпуно изоловати.

Амерички дневни лист „Сан Франциско кроникл” искористио је ту истоветност у погледима за тезу да је грузијски рат заправо био само републикански предизборни трик. Познати колумниста овог листа Роберт Шер доводи у везу Рендија Шаунмана, вођу Мекејновог спољнополитичког тима и Сакашвилијевог дугогодишњег лобисту, са одлуком Грузина да баш у овом тренутку изазове војнички надмоћне Русе. Незамисливо је, по Шеровом мишљењу, да би се Сакашвили усудио да опасно ескалира сукоб без савета утицајних Американаца попут Шаунмана, који је 2006. са Мекејном посетио Грузију, где су заједно подржали Сакашвилијев ратоборни став према Путину. Мекејн је пре неколико дана лично обавестио америчку јавност да је у једном од бројних телефонских разговора, које је са грузијским председником водио протекле седмице, Сакашвилију казао да смо „сви ми данас Грузини” (ваљда по узору на Кенедијево чувено „Ја сам Берлинац” после руског дизања берлинског зида на почетку хладног рата).

О доскорашњем лобисти, а сада Мекејновом саветнику Шаунману важно је знати и то да је био један од главних неоконзервативних јастребова који су предводили кампању за америчку инвазију на Ирак (био је директор такозваног Пројекта за ново америчко столеће и челник „Комитета за ослобађање Ирака”). По речима Роберта Шера, „ти људи увек траже вањског непријатеља који им може послужити као изговор за нови хладни рат”.

У настојању да дешифрују логику која је Сакашвилија понукала да уочи отварања Олимпијских игара у Пекингу нападне руске миротворце у Јужној Осетији и тако Москви да сјајан разлог да крене у десетоструки противнапад, водећи амерички листови су неколико дана чак изражавали сумњу да је можда државна секретарка Кондолиза Рајс и нехотице охрабрила грузијског председника приликом посете Тбилисију у јулу ове године. Њено понашање поређено је са улогом коју је америчка амбасадорка у Ираку Ејприл Глеспи одиграла у Багдаду 1990. године, када Садаму Хусеину наводно није довољно јасно дала до знања какве би биле последице ирачког напада на Кувајт. Рајсова, међутим, тврди да је још 9. јула јасно рекла Сакашвилију да не сме да користи силу против Руса, и да је то исто уочи напада грузијском министру спољних послова саопштио нама доста добро познати њен помоћник у Стејт департменту Данијел Фрид.

Изборни тим Барака Обаме, чији симпатизери страхују да ће он просечним Американцима деловати сувише одмерено и недовољно тврдо у односу на ратоборно настројеног Мекејна, критиковао је чињеницу да је републикански кандидат окружен лобистима чија уверења могу бити и производ чекова на велике доларске износе које добијају од ранијих послодаваца и клијената. Обамин штаб сматра да ту постоји сукоб интереса. Извршна директорка невладине организације Грађани за одговорност и етику у Вашингтону Мелани Слоун каже да се поставља питање чија су Мекејнова уверења. „Јесу ли то његова уверења или уверења која су купили и платили клијенти његових главних саветника?”, пита она, иако признаје да би Мекејн вероватно имао симпатија за Грузију и овако и онако. Ипак, она сматра да присуство Шаунмана у његовом штабу уноси сумњу.

Сам Сакашвили, кога је Си-Ен-Ен питао да ли се чуо са америчким председничким кандидатима, каже да са Мекејном разговара неколико пута дневно, да му он улива поверење и подиже морал, те да му се чини да је „занемарио кампању ових дана” и да проводи много времена бавећи се Грузијом, за чију се слободу већ „дуго година бори”.

Мекејн верује да ће му се то исплатити. Вели да се сада види да је свет „опасно место” и да изискује животно и историјско искуство које његовом ривалу недостаје. Када је Обама прошлог месеца, у предизборном рату за јавно мњење кренуо у обилазак Европе и главних америчких ратишта у свету, Мекејн је самоуверено остао код куће. Попут Буша, кога жели да наследи, он изгледа верује да је Америка у свему изузетна и да за њу не важе правила која примењује на друге. Критикујући агресивно држање Руса у Грузији, изјавио је, на пример, како је незамисливо да „у 21. веку неке државе врше инвазију на друге државе”. Ако није посреди лапсус, Мекејн можда мисли да су оне две државе које је његова земља окупирала у ствари – ослобођене.