Уметности је потребан дијалог

ПОВОДОМ 48.
ОКТОБАРСКОГ САЛОНА
Октобарски салон је покренут пре скоро пет деценија са намером да постане јавна арена у оквиру које ће домаћи уметници успостављати и/или репродуковати своју репутацију из године у годину. Током деведесетих 20. века, када је уметничка пракса увелико превазишла стилске, медијске и остале поделе, Октобарски салон је сасвим евидентно постао неадекватан оквир за њено представљање.


Последњи пут када је Октобарски салон имао смисла по медијским поделама, односно када је успео да у том концепту испрати савремену сцену био је онај који су 1994. приредиле Данијела Пурешевић, Лидија Мереник и Драгана Ковачић. Године 1998. ради се први пут Салон који не почива на концепту конкурса или селекције, већ на концепту тематске ауторске изложбе а у оквирима сегмената тзв. ликовних, односно примењених уметности. На овом, 39. салону се и на нивоу награда укидају медијске разлике тако да је било додељено пет равноправних награда. Али, 2001. уметници бирају уметнике, што је био занимљив ’експеримент’, али још више начин да се изађе из незгодне ситуације у којој се Савет Октобарског салона нашао суочен са контроверзним ефектима конкурса за уметничког директора.

Глобализација и уметност

Ако су се оштре критике и оспоравања до 2004. водили на терену локалних подела и парадигми, након 2004. тежиште се пребацује на полемике које би се грубо могле поделити на оне које се темеље на питању присуства домаћих уметника на манифестацији, и оне друге које се темеље на критичком размишљању о самој тези изложбе и њеној експликацији како у уводном тексту, тако и кроз избор уметника и радова који је именовани уметнички директор направио.

Да ли је Октобарски салон требало интернационализовати? Без сумње да, а разлога за то има више. Поред ноторног аргумента да би визуелне уметности требало да имају своју међународну манифестацију, баш као и филм, позориште или музичке уметности, међу другим и важнијим аргументима могли би да се наведу и већ неко време актуелни процеси глобализације који последњих деценија мењају географију уметности, чињеница да су велике светске изложбе бијеналног, тријеналног... типа настајале из дубоких културних и политичких потреба, те да то није једина локална престижна манифестација која је прерасла у интернационалну (примера ради, данас престижно Бијенале у Сиднеју), а можда понајвише због чињенице да сама уметност има потребу за дијалогом током којег ће свака уметничка пракса понаособ формирати свој тренутни идентитет и своју различитост, али ће се и међусобно препознавати у својим сличностима.

Дакле, међународне манифестације су важна места "размене информација", успостављања парадигми, промоције и афирмације како уметника и њиховог рада, тако и промоције историјски, политички, културно, социјално-економски специфичног града или области.

Програм овогодишњег Октобарског салона приредили су Лоранд Хеђи, у својству уметничког директора, и Саша Јањић, кустос београдске галерије Ремонт, у својству ко-кустоса. Тема изложбе, "Микронаративи", темељи се на идејама Жан-Франсоа Лиотара и Артура Дантоа о нестанку универзалног, апстрактног, историјског субјекта лишеног контекста, "великих прича", у име деловања субјекта у контексту непосредних реалности, у оквиру конкретних, специфичних, реалних ситуација.

Урбана раскршћа

У том смислу микронарација се види као стратегија уметника који својом праксом покушава да дефинише свој став и свој однос према мрежи комплексних културних, друштвених, политичких, идеолошких ситуација. Дакле, ради се о једној великој изложби интимних радова и тај интимизујући тон, који обједињава све поставке Салона, на известан начин, савршено описује позицију Октобарског салона на густој мапи међународних изложби, као и интимизму склон, умерени критички дух централноевропског интелектуалца, али и интелектуалца са овог културног простора. Ово је "мека" и веома кохерентна, доследна изложба чији радови говоре о емпатији, толеранцији, гипкости, о малим реалностима, микродруштвеним ситуацијама, фрагилности и вулнерабилности личних прича. Оно што такође обележава овај Салон јесте "враћање" на слику, скулптуру и цртеж уз понеки видео рад и инсталацију, што није показивање конзервативности, већ чињенице да се може имати интересантна, аутентична, снажна мисао и хемијском оловком, односно да "интелигенција и смисао нису директно везани за цену опреме".

Посебан сегмент изложбе чини селекција "Урбана раскршћа – Њујорк, Сеул и Париз", а која представља радове уметника које Хеђи препознаје као "аутентичне референце за уметничке стратегије млађе генерације". Међу њима су и Денис Опенхајм, Ли Уфан, Жан-Мишел Алберола, Кристијан Болтански, Бертран Лавије, Пјер Сулаж. Ради се о уметницима који су већ историзовани и као такви представљају важне репере америчке, француске, односно европске континенталне и далекоисточне модерне/савремене уметности.

Ако бих желела да усмерим вашу пажњу на поједине радове из главног сегмента "Искушења малих реалности – Микрозаједнице", онда би то свакако били радови Аниле Рубику, Ивана Зупанца, Ренате Пољак, Мрђана Бајића, групе Шкарт, Кимсуђа, Нине Ковачеве, Валентина Стефанова, Валерија Берутија, Кевина Френсиса Греја, Уроша Ђурића, Давида Кантонија, Лауре Ланкастер, Марине Парис, Хајнала Немета, зато што они поседују управо ону гипкост, мобилност, способност да вас заведу својом фикцијом или својом интерпретацијом неке микроситуације, које Хеђи види као стратегије деловања и рада како интелектуалца тако и уметника.