Мој рат против рата

ДНЕВНИК АМБАСАДОРА
Разумљиво, моја намјера није била да пишем историју у првом лицу једнине. Али, дневник који сам водио и у којем сам забиљежио једно необично искуство, можда ће представљати скроман допринос онима који буду одмотавали причу о том драматичном конфликту. У италијанској јавности, у многим објављеним критикама, књига је оцијењена као озбиљан допринос истини о том рату, посебно освјетљавању дјеловања италијанске стране у њему – каже на почетку разговора за "Политику" Миодраг Лекић, чија је књига "Мој рат против рата", која носи поднаслов Дневничке забелешке амбасадора СРЈ у Италији за време НАТО бомбардовања, управо изашла у издању "Службеног гласника".

"Свакодневно, прецизније касно увече, биљежио сам догађаје и моје сусрете у дану који је пролазио. Касније сам само рукопис средио и дао му неопходну форму књиге. Више италијанских политичара са којима сам водио разговоре у том периоду касније су у јавним коментарима моје књиге истакли управо аутентичност чињеница."

Лекић је био једини наш амбасадор у земљама алијансе у том тренутку (сведок политичких и  дипломатских механизама који покрећу најмоћнију ратну машинерију на свету), а опет, интимно се није слагао са званичном политиком своје земље (грешкама српског руководства и наводним мафијашким скандалима црногорског). Лекићев дневник је прича испричана у грозници, у којој аутор даноноћно води борбу за истину која је, показаће се, унапред била изгубљена. Његови сусрети са водећим италијанским политичарима, новинарима и дипломатама преплићу се са, за нас, трагичним историјским догађајима. Али, то је питка прича са дозом суптилног хумора, у којој је било места и за "упијање лепоте" на римским улицама и трговима, као што је то некада чинио Иво Андрић. Мирослав Лекић данас живи у Риму и предаје на римском универзитету Међународне односе и дипломатско преговарање.

Када већ спомињемо временску дистанцу, неки сматрају да је она за литературу и уметност уопште неопходна. Има ли делова књиге које бисте данас изменили, да ли се након осам година ствари могу тумачити и видети другачије?

Када бих сада мијењао дјелове књиге, то више не би био дневник. Свакако да сада, након толико нових сазнања, ствари изгледају цјеловитије. Али, драматична неизвјесност, непознавање свих чињеница, посебно оних на терену, и уопште милитарна и војна магла тог времена са толико много актера у њој, до изазова преузимања личних одлука – све то чини драж дневника. Што се тиче неопходне историјске дистанце, ту има врло различитих приступа. О томе постоји и један занимљив и истинит догађај.

Када су 1954. год. током посјете Француској, Чу Ен Лаја, кинеског премијера, новинари на конференцији за штампу упитали за мишљење о Француској буржоаској револуцији из 1789. г. – кинески гост је послије краћег размишљања одговорио: "Исувише је рано за историјске закључке о тој револуцији."

С друге стране, Алберт Ками је са симпатијама говорио о новинарима као "инстант историчарима". Историјска дистанца је, видимо, веома релативна категорија.

Многи велики државници и дипломате објављивали су мемоарску прозу и дневнике. Чувени су Черчилови списи. Шта вам је од тога било драгоцено?

Свакако да сам имао прилике да читам богату свјетску литературу мемоарских и дневничких забиљешки. Подсјетимо се да је дипломатски дневник југословенског амбасадора Вељка Мићуновића под насловом "Московске године" постао и шира литература на америчким универзитетима гдје су се студирали дипломатија и међународни односи. Иако, много другачије, "Ембахаде" Милоша Црњанског остају бравурозно дјело о дипломатским временима.

Одмах да вам кажем да бих највише волио да нисам имао разлога да пишем овај римски дневник. Али, пред тим драматичним догађајима сам се опредијелио да биљежим догађаје. Била ми је позната и она реченица: "Пиши, можда ће нешто и остати". Касније сам оцијенио да је остало једно искуство достојно књиге. Сада је на нашим читаоцима да дају свој суд.

Често сте гостовали у италијанским медијима. Шта су Вас питали новинари испред камера, а шта су говорили иза?

Нисам избјегавао дуеле на италијанским медијима. Наиме, сматрао сам да немам ни права да их избјегнем. Неки кажу да се данас рат добија на телевизији.

У књизи сам покушао да опишем и атмосферу приликом ТВ дебата, као неке врсте римских салона. Гости се најприје лијепо поздраве, затим се током емисије посвађају, и опет на крају када се рефлектори угасе љубазно растану. Ипак, било је и неугодности, јер је и публика понекад учествовала, жестоко се супротстављајући, не помирујући се на крају.

По многима, медијски рат није био мање суров од оног војног.

У књизи описујете разговоре и сусрете са важним личностима политичког и јавног живота Италије, који је за Вас био најупечатљивији?

Разумљиво да су политичари, дипломате и новинари били моји примарни саговорници у том периоду. Од неколико политичара, мојих честих саговорника, зависило је да ли ће влада пасти, чиме су вршили директан притисак на премијера. Била је створена изузетно напета и замршена ситуација. О томе је, наравно, много детаља у самој књизи. Било је и оних који су у тренутку бомбардовања тражили моју помоћ како би ушли на Косово. Петог априла у два сата после поноћи зазвонио је телефон и италијански посланик Виторијо Згарби узбуђеним гласом саопштио ми је да се налази на граници Албаније и Косова и пита сме ли да уђе на југословенску територију. Одговорио сам му да су моје могућности из Рима прилично лимитиране и подсетио га да у том крају бесне сукоби. Али он се није предавао уз објашњење да мора хитно да обиђе српске манастире у тој области. То ме није изненадило познајући великог љубитеља уметности, посланика италијанског парламента и занимљивог саговорника током мојих римских година. Истога дана телефонирао ми је један италијански бизнисмен јадикујући због бомбардовања Чачка, града у коме је уложио озбиљна материјална средства. Било је и тога.

Како су личности са којима сте се сусретали најчешће објашњавале неопходност бомбардовања Југославије и да ли је било оних који су покушавали то да спрече?

Интимно је мало ко био за бомбардовање. Неки су, као бивши предсједник Косига, врло искрено говорили: "Не видим политички смисао ове интервенције, али ми морамо поштовати наша атлантска савезништва." Други су били отворено против, вршећи директан притисак на владу која је са своје стране неколико пута у самом НАТО-у тражила прекид бомбардовања, нудећи мировне солуције. И јавно мњење је било већински против бомбардовања.

Већина италијанских умјетника и културних радника се сврстала против интервенције, не сврставајући се тиме обавезно и на српску страну. Нобеловац Дарио Фо је био посебно критичан према главним политичким актерима војне интервенције. На његов начин, посебно је исмијавао хипокризију као саставни дио политичке реторике. Паоло Румиц, италијански новинар и писац, у писму ми је описивао како је у црвеној Болоњи његов таксиста на сав глас критиковао НАТО и навијао за Југославију носећи југословенску заставу.

Зна се да је Италија једна од земаља са најбогатијом културном традицијом, која се чува и негује, а у културу се улаже. Шта обележава ту сцену данас?

Један познати историчар је дефинисао Италију као најмању међу великим силама. Не знам колико је то до краја тачно, али је сасвим извјесно да она остаје културна суперсила, ако бисмо наставили са истом терминологијом. Ради се о народу изразите естетичке вокације. Довољно је подсјетити да је култура њихов примаран национални ресурс. Сада су поново у моди комичари који су у Италији веома озбиљна појава. Управо је актуелан комичар Бепе Грило са неколико последњих наступа направио прави политички земљотрес, што је тренутно и главна национална тема. Културни догађај је свакако спектакл Роберта Бенињија у којем маестрално говори текстове Дантеа. Неки то упоређују са незаборавним Лоренсом Оливијеом и његовим говорењем Шекспира.