Нема зиме кад Момо очисти оџак

Ужице – Сетили се домаћини у мањим варошима својих пећи и котлова на дрва да се зимус људски огреју, већ уморни од слушања невеселих предвиђања о могућим несташицама гаса и струје. Силазе у подруме, чисте заборављена ложишта, огрев набављају у последњи час. Кад је ненадана невоља, кажу, треба је смирено и народним искуством решавати.

Али кућни оџаци им одавно неочишћени, а док то не реше, слаба вајда им је ложити и најбоља дрва или угаљ. Зато ових дана једини ужички професионални оџачар Момо Карадаревић не зна куд би пре, многи га зову.

– Имам прилично посла, неки се сетили својих оџака кад је већ време да ложе. А оџаци им баш прљави, не чисте их редовно. Није лако кад димњак зачепи, дим се зачас врати у кућу – казује нам Момо док сајлу с четком провлачи кроз један на кући у насељу Царина, где су грађевине сабијене једна уз другу.

Посао му гарав и захтеван, ради на висини. Држи се правила да код муштерије долази тачно у договорено време, а кад се пење на кров стаје на цреп под којим је греда. Сматра да чишћење оџака није виша математика ни атомска физика, али ни кров није корзо да се по њему опуштено шета. Увек је ту опрез и одговорност. Суграђани, наравно, сматрају да је он као оџачар срећне руке, па се неки с њим и фотографишу.

Момо је познат лик у овом граду, већ 30 година се бави димничарским занатом. То му је породична традиција: чувени оџачар био је и његов недавно преминули отац Дуле, легенда ужичке калдрме. Момо је уз оца добро испекао овај занат, који данас младе не привлачи.

– Они би да раде нешто лако, чисто, у топлој канцеларији и добро плаћено, а чишћење оџака супротно је од тога. Али времена и навике се мењају, ово занимање је потребно људима и верујем да се неће сасвим угасити – рекао нам је Момо Карадаревић у краткој паузи између два чишћења.