Земља имала три месеца

На ноћном (покаткад и дневном) небу видимо само један Месец, отуда и велико почетно слово у имену. А некада су постојала три, само тада се још нису појавили људи да их посматрају!

Два омања пратиоца у облику астероида – највише 100 километара у пречнику – као војни ловци пратили су највећег, јединог преосталог, а са Земље су подсећали на две сјајне звезде.

Математичко израчунавање (моделирање), објављено скоро у часопису „Икерес”, показује да су два мала Земљина природна следбеника опстала стотинама милиона година у постојаном подручју привлачења (гравитација), названом Лагранжове тачке. Израчунато је да у Сунчевом систему има пет нарочитих положаја, у којима су уравнотежене (једна другу поништавају) привлачне силе већег и мањег небеског тела, тако да треће мање – уколико залута – на дуже време буде ухваћено у „гравитациону клопку”.

Није вук самотњак

На извесном растојању, увек ближе мањем, Земља и Месец су се у две тачке укопали у надвлачењу омогућујући свакојаким предметима – космичким и вештачким – да веома дуго постојано круже.

Све доскора превладавало је гледиште да је наш поприлично крупан Месец одувек опстојао као вук самотњак, настао после “блиског сусрета” Земље и планете величине Марса пре око четири милијарде и 400 милиона година. Малтене убрзо након уобличења наше плавозелене „космичке постојбине”.

Амерички планетарни научници Џек Лисауер из Националне ваздухопловне и свемирске управе (НАСА) и Џон Чејмберс из Карнегијеве задужбине верују да су малени месеци створени истовремено с кудикамо крупнијим у страхотном судару. Да бисте схватили којом су путањом облетали, замислите часовник с бројчаником у чиме је средишту Земља а на 12. сату Месец. Е две овеће „космичке стене” налазиле су се у положајима који показују 10. и 14. сати и кружиле су пратећи главног Земљиног пратиоца око наше планете.

Раније се претпостављало да су то остаци заостали у необичним путањама између Земље и Месеца које су својим привлачним силама шчепале једно или друго велико небеско тело. Такви „тројански сателити” (названи по угледу на астероиде који зује око Јупитера) потрају, према речима Џека Лисауера, неколико милиона година. Имајући у виду да је некада Месец био ближе, задржали су знатно дуже на својим местима.

Приближне старости

У тачкама својеврсне космичке равнотеже на које је пре два столећа указао италијанско-француски математичар Жозеф-Луј Лагранж. Уколико су се ту задесили, претрајали су готово милијарду година. Али Месец се временом удаљио од Земље, а до тада устаљену путању слабашних „космичких луталица” пореметиле су друге планете или само Сунце.

Како су скончали, нико не зна.

Али новоприкупљени подаци оснажују одговор на дуговечно питање: Да ли се бомбардовање астероида наставило неколико стотина милиона година након уобличења Месеца? Нису ли одоцнелом засипању допринели, у ствари, парчићи два разбијена месечића?

И дан-данас су на Месецу, уосталом, видљиви ожиљци давно прележаних „космичких богиња”.

Уколико се нису сручили на Земљу или Месец и није их спржила наша матична звезда, вероватно су обоје избачени далеко изван Сунчеве породице. Прилично је убедљиво објашњење да малени изгубљени Месечеви пратиоци још лутају космичким пространством.

Крајем прошле године двојица швајцарских истраживача из Савезног института за технологију у Цириху обзнанили су да је Земљин преостали природни пратилац 30 милиона година млађи, иако не оспоравају да је последица страходног сударања наше и непознате планете. Своју тврдњу засновали су на прорачунавању распада изотопа тунгстена-182.

Геолошка испитивања, наиме, указују да Месец највећим делом потиче од најранијег Земљиног каменитог омотача. Другим речима, приближне су старости.