Понижавање историје

Готово свакодневно сведоци смо политичких напора да се укупан народноослободилачки рат у окупираној Србији дефинише као сукоб две политичке и идеолошке платформе и на тај начин избегне одговорност за сарадњу са окупатором и чињење тешких кривичних дела противу грађана и интереса земље.

Правно ситуирање ове концепције почело је доношењем Закона о проглашењу четничког колаборационог покрета за антифашистички. Закон о рехабилитацији из 2006. представља пут да се друштвено стабилизује ова конструкција, а њени носиоци од квислинга фашистичког окупатора претворе у борце за српске националне интересе. Вољно или невољно, свесно или несвесно, део српске политичке и идеолошке стварности, претварајући српску колаборацију са фашистичким окупатором у облик политичке и идеолошке борбе против народноослободилачког покрета као носиоца антифашистичке опције, постепено али константно упловљава у воде неонацизма, напуштајући антифашистичку позицију Србије.

Творци поменутог закона претпостављају да је од завршетка рата прошло шездесет и више година, да судије немају осећај нити сазнање о тежини тог рата и условима у којима се водила народноослободилачка борба против окупатора и његових бројних квислиншких формација. Пресуде које се доносе потврђују предвиђања твораца Закона о утицају протока времена, политичке климе и интензивне политичке и идеолошке акције у минимизирању и брисању историјске стварности у Србији и Југославији за време Другог светског рата.

На пример, за проф. Слободана Јовановићасе не помиње његова активност као председника избегличке краљевске владе који је најодговорнији што су савезници у првој половини рата били у заблуди које снаге и покрети воде стварну борбу против немачког и италијанског окупатора нити чињеница да је одобравао сарадњу четничког покрета са немачким и италијанским окупатором и другим квислиншким покретима, да је одобрио предлог ген. Михаиловића о стварању четничких „црних тројки” које су вршиле ликвидације по Србији... Ламентира се само над судбином великог професора, што му не треба оспоравати , због чега, уосталом, није ни осуђен.

Недавно је у Чачку рехабилитованчовек који је био директор гимназије за време окупације. Објављено је да су га комунисти убили само зато што је био угледна личност и директор гимназије. Прећутана је међутим чињеница да је био и председник града и члан преког ратног војног суда у Чачку и да је у том својствуу смрт и на робију послао на десетине својих ђака и стотине чачанских родољуба.

Медији су објавилии да је рехабилитован угледан човек који је четири године био председник једног већег града у западној Србији, а кога су комунисти стрељали тобоже само зато што је био угледан човек. Наравно, нико се није осврнуо на чињеницу да је за то време најмање хиљаду лица из општине било затварано и мучено, послато у логоре и на присилан рад у Србију и у Немачку, да је велики број од њих изгубио живот, да је убијено најмање стотинак припадника партизанског покрета, да је за све време рата економски експлоатисано подручје за потребе окупатора и свеоно друго што је радила квислиншка власт са њим на челу. Нико не пориче да је тај човек можда био угледан, али у питању је одговорност за оно што је учинио као председник општине квислиншке власти.

Пред окружним судовима покренут је поступак за рехабилитацију челних личности окупационе колаборације са фашистичким окупатором у Србији 1941–1945: генерала Милана Недића, председника колаборационе „Српске владе националног спаса”, затим Димитрија Љотића, носиоца фашистичке идеолошке опције у Краљевини Југославији и окупираној Србији, па ген. Драгољуба Михаиловића, команданта четничких јединица и вође четничког покрета у Југославији за време Другог светског рата, као и низа других личности српске колаборације са фашистичким окупатором. Рехабилитацијом ових личности постиже се промена историјске истине о окупационом периоду у Србији и борби српског народа против окупатора за ослобођење земље.

Ген. Милана Недића избегличка влада Краљевине Југославије лишила је чина армијског генерала због издаје земље, сарадње са окупатором и злочина учињеног према српском народу и прогласила га ратним злочинцем и издајником. Покретачи захтева за рехабилитацију ген. Недића добро знају све о његовој делатности за време окупације. Циљ рехабилитације је прекрајање истине о ономе шта је било и писање историје у којој ће сарадници фашистичког окупатора постати национални понос српског народа.

Оспоравањем народноослободилачке борбе и патриотизма српских грађана за време окупације понижава сесрпско национално биће и историјско наслеђе које је битно за сваки народ, посебно за мале народе, јер је оно основни кохезиони фактор историјског трајања и опстајања нације.

заменик председника СУБНОР-а Србије