У Чавашу као пре пола века

Идући низ Попово поље, последње село са десне стране Требишњице , пре њеног понирања у језеро Хутово, је Чаваш. Некада лепоиза херцеговачке појмове велико село. Било је ту пре последњег ратадвадесетак домаћинстава, младих људи и деце. Испод села смештеног у подножјукршевитог брда пружало се поље, наводњавано и обрађено до последњег метра.

Причу о Чавашумоглибисмо наставитиу прошлом времену,о 1941. години, кадасу у једном августовском дану усташе из суседних хрватских села у Чавашу мучиле и убиле жене, децу, мушкарце, старце. Сто једна жртва. Најстарија је имала 96 година, а најмлађа десет дана. Злочин je преживело педесетак Чавашана. Обновише у годинаманакон рата село и направише нове, веће и лепше куће.

И све тако до 1992, до новог рата, нових подела и новог расељавања. Чаваш је, наиме, као и сва остала српска селакоја су Дејтонским споразумом припала федералној општини Равно, почетком рата напуштен, а село су спалиле 1993. регуларне јединице војске Републике Хрватске. Миниран је тада и споменик чавашким жртвама из 1941.

У Чавашу ни тринаестгодина након рата још ниједна кућа није обновљена. Зјапе наоколо зидови спаљених кућа. На њима су још упадљиви натписи са именима хрватских јединица чији су припадници остављалисвој „потпис”.

Под врелим августовским сунцем чују се ударци секире. Шездесетогодишњи Максим Милошевић припрема дрва за ложење. Дошао је, прича, по Божићу прошле године у село. Оспособио је једну просторију од осам квадрата у рођаковој кући, јеру његовој нема ни толико „здравог” простора. Живи ту са супругом Винком. Секу дрва јер немају струју, па ложе ватру у импровизованом „смедеревцу” да понештоскувају. Изнад ватре накућном зиду, симболично, јошстоји натпис из рата: „закони не штите Србе”. У скученој соби на зиду стара петролејка. Максим прича:

– Дошлисмоовде са две краве и нешто оваца. Посадио сам у пољу лубенице, парадајз, лук, кромпир. Морао сам да се вратим јер ми је тожеља у срцу. Од рата сам петнаест година живео у Требињу, плаћао кирију. И сад су ми деца тамо, понекад дођу. Обећано ми једа ћудобити неку донацију да обновим своју кућу. Ако тога не буде – ја немам више шта да тражим овде. Мучимо се овако, мени је већ шездесет година, али све гледам не бих ли деци какве темеље оставио.

Супруга Винка каже да овакав повратнички живот није нимало лак. Струје нема, па нема ни фрижидера, храну је немогуће сачувати на врућинама. Живи се као пре пола века.

– Нијенам свеједно овако живети. Алиово је ипак наша земља. Тамо где смо живели од када смо прогнани добро је, али то није наше. Овде смо своји на своме, мучимо сеи надамо да ће нам неко помоћида обновимо кућу. Овако, нитинас ко обилази,нити за нас пита.

Живели су Максим и Винка Милошевић годину дана сами у опустошеном селу. Садавећ имају и комшије: пре три месеца у своју кућу доселио се и Велемир Мијатовић. И он би, каже, желео да се трајно врати на родно огњиште. У Чавашу желе и да на старо место врате споменик прецима убијеним 1941. Споменик је, наиме, пре девет година, онако миниран и поломљен, премештен у манастир Тврдош да се сачува од даљег пропадања.Али све некако споро иде, и сви као да окрећу главу од спаљених српских села. Има их, наиме, више од педесет таквих, уз Попово поље, на Бобанима, у Требињској шуми. Све је то некада била територија општине Требиње, а сада је новаопштина Равно. У свих педесет српскихсела сада нема ни двадесетак становника.Обраћали су се за помоћ у обновисвима, кажунам у Чавашу: владамаРепублике Српске и Федерације, општинамаРавно и Требиње па све до Високог представника. Одговоришеим – видећемо кад буде новца.Очигледно, заову наменуновца још нема.