Поп култура је данас арена „божанстава” и новца

Њихово држање – без осмеха, без рокерске подругљивости, али с изразом неповерења и сумње – ничим није најављивало срећан крај, пише амерички аутор Грејл Маркус у својој књизи „Дорси, пет опаких година музике за цео живот”, а у разговору за „Политику” потврђује да би ту групу скицирао само на тај начин и никако другачије. Најбоље песме „Дорса”, сматра он, говориле су да срећни завршеци нису занимљиви и да нису ничим заслужени.

Књигу је код нас објавила издавачка кућа „Клио” у преводу Зорана Пауновића и она је међу најтраженијим на штанду овог издавача на 65. Међународном београдском сајму књига. Грејл Маркус није међу гостима сајма, али је љубазно пристао да одговори на неколико питања за наш лист.

Овај писац и музички новинар експерт је за поп-рок културу и има посебан приступ рок музици, коју сагледава у ширем културолошком контексту. Написао је књиге посвећене рокенролу („Историја рокенрола у десет песама”) и његовим познатим представницима, као што су Боб Дилан и Елвис Присли, а у књизи „Дорси” одгонета како је дух ове групе остао нетакнут зубом времена.

Сагледавајући феномен „Дорса”, у три поглавља се враћа на њихову најпопуларнију песму „Запали ме” (Light My Firе), покушавајући да објасни неспоразум који је владао између ове групе и њене публике. „Дорси” су желели да отворе очи публици за ширу слику стварности, али је публика само желела да им бенд пева „Light My Fire”.

– Публика често не размишља – каже Грејл Маркус.

Чак и када им се Морисон у Мајамију 1969. године обратио речима: „Ви сте гомила ј...них идиота! Дозвољавате им да вам говоре шта да радите! Дозвољавате им да вас шиканирају! Шта мислите, докле ће то трајати? Докле ћете да ћутите и трпите?... Да чујем, ви то волите јел’ да? Ви то волите! Ви сте гомила робова!”, људи су се смејали и клицали, мислећи да је то део наступа.

Али Маркус се не бави ни митом о „Дорсима”, нити култом смрти Џима Морисона већ покушава да објасни како то да је бенд који је постојао свега пет година до данас остао слушанији од готово свих који су стварали у истом периоду, у такозваним шездесетим.

Говорећи о шездесетим годинама 20. века, Грејл Маркус у књизи, у одређеном контексту, користи веома леп цитат: „Слобода... Некада је постојала... Штета што нисте били тамо.” Тако су многи схватали тај период, али овај аутор говори и о мрачној страни шездесетих. Какав је данас однос према том времену у САД?

– Мислим да је данас кључним људима непријатно да причају о том времену. То је, на много начина, била веома идеалистичка ера, а када идеали пропадну, или људи мисле да нису успели да их испуне, постоји осећај стида и издаје. Мислим да је та динамика у игри и код „Дорса”. Није да нису хтели да зараде милион долара тек тако, али су почели да праве изузетно озбиљну, чак и интелектуалну музику, саму по себи толико амбициозну да је све остало у поређењу с њом изгледало слабо ако не и глупо. Али после „Light My Fire”, вртели су се на радију са најјефтинијим хитовима из Топ 40: „Love Her Madly”, „Touch Me”, „Hello I Love You”. То их је морало натерати да се осећају као преваранти. Ово илуструје слика када је Џим Морисон очајнички покушавао да се врати у дубине песмом „The End” и морао да се бори против гомиле која вичући пародира песму, певајући речи пре него што он уопште стигне до њих, уништавајући је у тренутку када он покушава да све то одведе даље, на неки други ниво – објашњава Грејл Маркус.

Нема сумње да данас живимо у горем свету коме многи предвиђају крај. Да ли симболично можемо поредити Морисонову песму „The End” са овим временом?

– Не баш – каже Маркус. – Крај о којем је он певао био је на нивоу једне особе, певача. И да ли би се убио или не, и тако симболично извео смак света.

Годинама се бавећи поп културом, у настојању да докучи њену суштину, овај аутор ју је у књизи дефинисао као „народну културу модерног тржишта”. А савремено тржиште је, по њему, поље гласина и непроверених прича, обећања и претњи, упозорења и пророчанстава... Које је место поп културе данас и ко су њене кључне личности?

– Поп култура је данас арена „божанстава” и новца. Постоје људи, попут Бијонсе, пре свих, које није дозвољено критиковати: њен новац се узима као доказ да је толико благословена од Бога да је и сама нека врста божанства. У америчком пуританском наслеђу, то се звало „спасење делима” – каже Маркус.