Колико вреди рад жене у кући

Када би жене биле плаћене за рад који обављају у домаћинству по тржишним ценама, њихова месечна зарада износила би око 72.000 динара, говори најновије истраживање Академије женског предузетништва из Новог Сада, које је урађено у оквиру пројекта „Од неплаћеног до плаћеног и видљивог женског рада” и подржано од стране Агенције УН за родну равноправност (UN Wоmen) и делегације ЕУ у Београду. До ове рачунице дошло се тако што су узете просечне тржишне сатнице послова који се најчешће обављају у домаћинству и које износе око 600 динара и потом помножене са четири сата дневно, колико жене у просеку проведу у неплаћеном раду у домаћинству.

„Анализирајући на које неплаћене послове одлази највише времена, дошло се до закључка да је то одржавање домаћинства – кување, пеглање и прање судова, односно редовно и тзв. велико спремање куће или стана, које домаћице обично раде око слава. Установили смо да жене понекад узимају годишњи одмор на плаћеном послу да би обављалe неплаћени посао код куће. Половина испитаница у просеку троши око 52 одсто времена дневно на неплаћене послове, а плаћену помоћ за спремање куће или стана, рад у башти и око куће, пеглање и прање веша има веома мали број жена. Истраживање под називом ’Економска вредност неплаћених послова у домаћинству и неплаћених услуга у заједници на локалном нивоу’ спроведено је од априла до јуна у Кули, Суботици, Сомбору, Врбасу, Бачу, Бачкој Паланци и Беочину, a у њему је учествовало 350 испитаница, чија је просечна старост била 40 година, а највећи број њих имао је двоје деце. Петина њих била је незапослена и није имала право на социјално, здравствено нити пензионо осигурање, а забрињава и изузетно ниска стопа заступљености жена у предузетништву – свега седам одсто њих бави се овом активношћу. Алармантни су и подаци о власништву над покретним и непокретним стварима као индикаторима економске моћи, односно рањивости жена – више од 55 одсто жена нису власнице куће или стана, само 16 процената њих има сувласништво над станом или кућом, а мање од трећине има сопствени аутомобил”, истиче Јана Забунов из Академије женског предузетништва.

Она додаје да је циљ овог истраживања био да се утврди монетарна, економска и друштвена вредност неплаћеног рада жена и да се он препозна као дискриминаторска пракса која жене доводи до сиромаштва. Осим тога, циљ је био да се формулишу и предложе мере којима се може смањити и елиминисати обим неплаћеног женског рада – било путем обезбеђења услуга социјалне заштите, које морају бити финансиране или суфинансиране из локалних буџета (као што је брига о старим лицима или целодневни боравак у предшколским установама и основној школи, односно усклађивање радног времена вртића и школа са радним временом родитеља) или преко рефундирања трошкова неплаћеног рада женама приликом деобе имовине након развода брака, јер је радом у домаћинству жена олакшавала стицање зараде свом супружнику. Један од начина смањења неплаћеног рада јесте и формирање локалних фондова за жене, који би им помогли да покрену сопствени посао или организовање едукативних програма ради боље запошљивости жена – тиме се прекида њихова зависност од брачних или ванбрачних партнера, али и осталих чланова домаћинстава.

Ово истраживање такође је показало да бригу о деци док су родитељи на послу махом преузимају баке и деке или други чланови породице, а ређе вртићи и школе. Прецизније речено, 48 одсто родитеља „сналази” се тако што децу на чување даје својим родитељима или неком другом из породице, док 43 одсто користи услуге вртића и боравка. Све жене које су учествовале у овом истраживању и које имају унуке изјавиле су да оне воде рачуна о најмлађима – свакодневно их чува 21 одсто испитаница, а остале проводе време са унуцима по потреби, повремено или викендом. Осим неплаћеног рада који на тај начин обављају, дневни трошкови њиховог домаћинства на тај начин расту, посебно током летњег распуста када деца бораве дуже код бака и дека. Како истичу аутори овог истраживања, то представља додатни економски „удар” на ионако ниске приходе старијих особа у нашој земљи. Они такође подсећају да је брига о деци у Србији „доминантно женски посао” и налази се на списку активности које су по слову Закона о родној равноправности сврстане у неплаћени рад.