Коб 1948. године

У јесен 1948. године док је у забрану спремао дрва и крчио пањеве мој деда је видео Дулу Градиштанца кога је јурила Удба јер се као осведочени комуниста изјаснио за Совјете и резолуцију Информбироа. Из истог села и приближно исписници – њих двојица су сакривени у густишу великих церова са којих још није спало пожутело лишће прозборили коју реч и попушили цигару дувана. На растанку деда је одломио комад проје и парче сира и дао му. Нико их није ни видео ни чуо. Шта су причали веома је интересовало младе комуно-батинаше који су, кад су ујурили и ухватили Дулу, и када је он „пропевао” и рекао им да је у забрану тог и тог дана са Мирком Бајићем издуванио по једну – убили бога у мом деди не би ли сазнали. Дула је одведен на вишегодишњу робију на Голи оток, а деда Мирко је ни крив ни дужан одлежао шест месеци затвора у општинској апсани. Осуђен је зато што није брже-боље отрчао у чаршију и пријавио државног непријатеља који се крио и тумарао по шумама, јер је више волео Стаљина него Тита... Кад га већ није савладао, лишио слободе и паветином везао за цер… Судбина мог деде који дуго нит је зборио, нит мрморио о наведеном догађају, јер да је зуцнуо поново би га ухапсили – ових дана ми је често на памети. Без обзира на то што као велика већина српских сељака који сем што су преорали понеки међак, ништа ничим и ништа ником нису скривили – заглавио је и надрљао. Послат је да робија ни сам не знајући у чему је његова кривица. Лични пример мог деде, у ширем националном смислу ме наводи на слутњу да би у неумитној аналогији између 1948. и 2022. године и Србија могла да прође попут њега. У исходишту застрашујућег сукоба два православна народа на истоку Европе, који је почео као специјална операција Путинове војне силе, а сада букти као бесомучни рат између Русије и Украјине са свим елементима страхоте, јада и чемера и за оне који нападају и оне који се бране – држава Србија и ми Срби прикљештени смо између чекића и наковња. Као на пешчаном сату цури нам време када се притискани и дављени морамо определити којем ћемо се царству приволети – Европи или Русији?

А милости – ниоткуда. Браћа Руси нас уз апострофирање неизмерне љубави коју осећају према нама Србима, чврсто држе у челичном загрљају. Док се ми копрцамо и трудимо да се из истог колико-толико искобељамо, они стежу све јаче и све чвршће. Чини се као да његова екселенција руски амбасадор у поткровљу куће на Андрићевом венцу 9 има неко сопче – и кад год му се ћефне он сиђе доле и седне на канабе наспрам председника Србије. И кад су без тона – ти ТВ снимци њихових сусрета непобитно сведоче да не причају ни о меду ни о млеку, већ изрази њихових лица говоре да су теме компликоване, деликатне и тешке.

Насупрот браћи Русима – Европа, па и САД се према нама опходе као да смо колонија. Бахато и робусно долећу и слећу у Београд и у лице нам изручују шта треба и шта морамо да урадимо? Одређују нам рокове, притом машући штапом и шаргарепом – до када морамо признати Косово које нам је у удруженом злочиначком подухвату отето, и до када морамо увести санкције Русији?

Кад смо код рокова – сећам се као да је било јуче: тада високопозиционирани у политичкој инфраструктури која је себе називала демократском Небојша Човић отприлике 2004. године на РТС-у даје интервју и каже, парафразирам, „да нас високи представници из Брисела уверавају да ће Србија сигурно постати чланица Европске уније до 2017. године”??? Ево, скоро две деценије касније – само су Потемкинова села даље од Србије када је у питању чланство у ЕУ? Није ли тако? Лажу нас, мажу, лицемерно обећавају и смеју нам се у лице. Континуирано и перманентно лицитирајући са новим, и новим условима и уценама. Сада је мантра „признајте Косово и уведите санкције Русији” и примићемо вас? Када? На куково лето? Кад на врби роди грожђе? Кад испунимо све услове? Које још? Сетимо се, које је то и какве услове испунила Румунија, или још горе, Бугарска – кад су без поглавља, кластера и осталих глупости експресно примљени у елитно друштво европских народа. Свакако – и у НАТО.

Требало је као у мутном лову, што пре са леђа прићи што ближе Русији… Макар да су ту стали? Није ли управо то суштински и круцијални разлог и окидач ужасног сукоба Руса и Украјинца – који се разбуктава до застрашујућих и неслућених размера? Да ли би, да се граничимо са Руском Федерацијом – и ми били примљени до Светог Николе у ЕУ и у НАТО…? Верујем да би…

Да вам поштено кажем, колико ја знам Србе, а мислим да их добро познајем – радије ће да љуште проју него да продају образ. Ако прескочимо петстогодишње ропство под Турцима, више од два века нас газе и сатиру – па смо ипак живи. Искрен да будем, верујем да ми много више требамо Европи него она нама. Далеко било да заговарам политику Северне Кореје, али заокрет према Кини, арапском свету и богатим муслиманским земљама оцењујем као исправан и један од најбољих потеза српског државног врха – када је спољна политика у питању. Плаше нас као чума децу причом да ће европске компаније напустити Србију и да ће 70.000 наших радника који су запослени у њима остати без посла?

Смем да се кладим да блефирају? Па нису те компаније и ти страни инвеститори дошли код нас зато што нас воле – већ због тога што их је по окорелом капиталистичком моделу у Србију довео искључиви и голи интерес…

И на крају, не бих никоме да набијам прст у око или недајбоже да солим памет – али имам право на лични став. Лицемерна филозофија светске политике почива на доктрини старе српске изреке „Са сваким лепо, ни са ким искрено”. Све мед и млеко, руковања, осмеси, кокетерија, све богзна како – а са друге стране искључива и огољена хипокризија. Због тога – останимо своји. Сачувајмо своју националну самосвојност упркос бахатом пресингу великих, силних и моћних. Држимо се реципрочно и ми те наше народне мудрости следећи експлицитни интерес српске нације и државе. Која ће сигурно истрајати и опстати и после нас. Јер, све док остајемо у седлу –  бићемо слободни… У противном црно нам се пише…

Глумац, сценариста и редитељ