Нико нема користи од пиратерије

Аутор књиге улаже године рада, велики труд за истраживање и писање једне студије, издавач ангажује уредника, преводиоца, лектора, коректора, дизајнера, штампарију, како би објавио то дело, и онда га неко украде, фотокопира или недозвољено га постави на интернет; без ауторских права учини га доступним свима. Интелектуални рад великог броја људи тиме је поништен. Са овим проблемом суочава се велики број издавача у Србији, нарочито оних чија издања користе студенти, што доводи у питање останак њиховог посла. Због тога је у оквиру 65. Међународног београдског сајма књига одржана целодневна трибина „Издаваштво и јавни интерес”, у организацији Удружења професионалних издавача Србије, подељена на три округла стола: „Пиратерија против друштва или друштво против пиратерије”, „Мудрост културне политике у дигиталној трансформацији” и „Међународно интегрисање издавачке продукције Србије”.

Према речима Гојка Божовића, који је модерирао првом сесијом, пиратерија је велики изазов савременог друштва због тога што у јавном простору постоји неразумевање тога да су ауторска права својинска права, тако да се многи њом служе не знајући да тиме чине нешто што није добро.

– Међутим, пиратерија није у интересу само издавача и аутора већ и оних који користе њене плодове дугорочно. Ако би све књиге постале доступне јавно, шта би онда био мотив за издаваче да објављују нова издања и за ауторе да их пишу. Сваки писац жели да заштити плодове свог рада, своју имовину, а ауторска права се у том смислу не разликују од било ког другог имовинског права. У дигиталном свету постоји једна опасна идеја да све треба да буде доступно и да све треба да буде дигитализовано тако да буде доступно. То није у интересу аутора, издавача ни широке јавности, већ је против друштвеног и јавног интереса, пре свега дела које користи академска заједница, из области друштвене теорије. Када не би биле заштићене ауторским правима, нико не би имао користи да их објављује, а друштво би било осиромашено за важна знања – сматра Божовић.

Када је реч о законској регулативи, он је мишљења да је у једном сегменту ова област уређена, због тога што се књиге углавном не објављују без плаћања ауторских права преводилаца, власника ауторских права или аутора. Сређенија је и ситуација у вези са фото-копирницама.

– Организација за заштиту репрографских права успела је да у једном броју случајева наметне поштовање репрографских права. Али у дигиталном свету постоје велики проблеми, као и илузија да као што нам је доступан садржај друштвених мрежа, многих портала и блогова, да једнако треба да нам буду доступни и садржаји књига. Постоје специјализовани сајтови на којима се могу наћи све књиге које су објављене у новије време на различитим језицима. На друштвеним мрежама се у оквиру отворених и затворених група деле ауторски текстови и књиге, иако су заштићене ауторским правима – наводи Божовић, уз напомену да у земљама Европске уније никоме не пада на памет да неовлашћено дели филмове или музичке записе и ПДФ издања књига, а да код нас примена законских решења мора да буде софистицирана и да прати нове моделе пиратерије на интернету.

Говорећи о културној политици у оквиру другог округлог стола, који је модерирала Бора Бабић, професорка Факултета драмских уметности у Београду, проф. др Милена Драгићевић Шешић истакла је сличан проблем, где сви сматрају да је култура бесплатна и да је свима доступна, а нарочито се тиме служе они који су у управним одборима неких институција културе.

– Нико од њих не плаћа улазнице, култура се сматра бесплатном. Међутим, чланови бордова филхармонија у свету сматрају да плаћањем карата финансирају културу. Код нас би били увређени – запазила је професорка Шешић.

Професорка Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду Владислава Гордић Петковић запазила је да постоји много заблуда о томе да је интернет непрегледни океан информација и да електронска књига ништа не кошта, док су неке библиотеке недоступне за ширу јавност. Социолог интернета проф. др Далибор Петровић указао је на то да се управо на универзитетима чува дух 20. века и да је држава та која на прави начин треба да подржи и да правно уреди дигитализацију.

Владислав Бајац модерирао је трећом сесијом о теми међународног интегрисања издавачке продукције Србије:

– Та идеја је замишљена да покрије можда највеће и најмање познато поље у нашој јавности, а то је тема на које начине наша култура бива уопште присутна у свету. Географски гледано простор на којем нису потребни преводи наше књижевности, потом балкански простор, па Европе и света. Тако сукцесивно гледано – што смо даље, то нас мање има. Постоје неки елементи на основу којих можемо да кажемо да понешто јесте урађено, али заправо, цела је суштина у томе да се споји индивидуални ангажман са одређеним институцијама. Али пошто не постоји копча идеја писаца и издавача, са дипломатијом, библиотекама, универзитетима, славистичким центрима, оно мало културних центара у свету... како можемо да се представљамо на међународним сајмовима књига и на другим манифестацијама – каже Бајац, наводећи примере чак и неких малих земаља које су се добро снашле у овом проблему, а међу којима нема Србије.

Према његовим речима, важну улогу може да има и Министарство културе, као и иностране фондације за подршку превођењу, затим, програми Еразмус и Креативна Европа.

– Чешће помоћ добијамо споља него што се ми сами организујемо. Немамо нове планове, ни удружене снаге, а сувише дуго траје стање статуса кво – сматра Бајац. Он наводи пример Едиције „Геопоетике” – „Српска проза у преводу”, која је за десет година објавила на енглеском језику десетине књига наших аутора, а добила је награду лондонског сајма књига, заједно са издавачима Уједињеног краљевства и победила у најужем избору за Награду удружења књижевних преводилаца САД.