ОДБОЈКА НА КАВКАЗУ

Морало је и то да се догоди: само неколико сати пошто су обустављена ратна дејства на полигону Јужне Осетије, Русија и Грузија поново су се сукобилe. Овога пута у бикинијима, на жалу олимпијског борилишта у одбојци на песку. Тешко да је од времена хокејашког дуела СССР-а и Чехословачке, који месец по упаду совјетских трупа у Праг пре четири деценије, један спортски дуел имао такав политички набој, толико драме и медијске пажње.

Две Грузијке, у ствари Бразилке које су у кавкаској републици биле само два пута да би добиле држављанство, победиле су фаворизоване Рускиње. Што не важи за грузијског председника Михаила Сакашвилија, дарлинга Запада који је у кратком рату с Русијом изгубио последњу шансу да спречи отцепљење сепаратиста Јужне Осетије и Абхазије и њихово припајање Руској Федерацији.

Уопште ме не чуди што је ојачана Русија употребила Јужну Осетију као повод да јасно до знања да јој је доста напредовања НАТО дубоко унутар некадашње совјетске територије. Послала је сигнал да више неће толерисати отворено антируско понашање клијената попут Сакашвилија које су Американци довеле на власт у серији колоритно кодираних револуција.

Када се свему додају неуморни напори САД да промовишу Грузију као истурену прозападну антируску базу у региону, ангажман ЦИА у Грузији још од времена распада СССР-а, Сакашвилијеве блиске везе с вашингтонским неоконзервативцима, залагање Џорџа В. Буша да Грузија уђе у НАТО, грузијске руте нафтовода с Каспијског мора чији је циљ да се ослаби руска контрола над енергијом, амерички пројекат признавања Косова – чији је статус Русија експлицитно везивала за Јужну Осетију и Абхазију – ето довољно повода за озбиљно затезање односа Вашингтона и Москве.

У САД су загрмели. Говоре о „руском империјализму” и „брутално непропорционалном одговору”. Буш оптужује Москву за „инвазију на суверену државу”, док његов потпредседник Дик Чејни обећава да „руска агресија не може да прође без одговора”.

О чему то говоре лидери земље који су, користећи се лажима, 2003. окупирали суверени Ирак? Није ли то иста администрације која је лета 2006. блокирала примирје у Либану? Да ли је то власт која се не либи да подржи сецесију Косова а само шест месеци касније себе представи као заштитника суверенитета и територијалног интегритета Грузије? Није ли то, којим случајем, пропаганда која је толико кивна на „руског медведа” да заборавља да је Грузија започела рат и да су у Цхинвалију страдали многи цивили? Биће да је све то неважно јер је Грузија у визури Запада „дивна мала демократија”.

Кавкаски конфликт, који је разголитио многе хипокризије и отворио озбиљне дилеме, имао је потенцијал за сукоб Русије и Запада, али су и Москва и западни лидери желели да избегну такав епилог.

Шта би, међутим, било да су се оствариле жеље америчког председника и да је Грузија, заједно са Украјином, примљена у чланство НАТО? Ако чланство није само лабави исказ пријатељства, сваки напад на Грузију би у том случају морао да се сматра нападом на НАТО, што би подразумевало одговарајући одговор.

Неки тврде да би пуноправно чланство Грузије у НАТО деловало као фактор одвраћања Русије. Сумњам да би се Владимир Путин уздржао немо посматрајући како НАТО заокружује Русију преко лојалног америчког савезника у Тбилисију, толико лојалног да је ретко ко знао да Грузија има 2.000 војника у Ираку. Сумњам такође да би НАТО ушао у рат с Русијом због несувислих потеза грузијског председника.

Грузинац има иза себе међународно право, али ауторитарни властодржац који удара на опозицију и независне медије се преиграо. Рачунајући да бити демократа не значи ништа друго него бити уз Запад, послао је трупе за Јужну Осетију и тако Русима на сребрној тацни дао прилику да покажу своју растућу моћ. Западне пријатеље је увалио у невољу.

Сакашвили припада оној врсти преамбициозних људи за које важи градација: истиче се, веома се истиче и – узалуд се истиче. Уколико је пројекат војног освајања отцепљених територија његово дело, само је питање времена када ће му се Запад захвалити на савезништву. Тако непоћудни лидери малих земаља никоме нису потребни.

Лако је, међутим, могуће да је Грузинац жртва игре коју су му организовали, рецимо, негде у Вашингтону. Они то добро знају да раде. Сакашвили им јесте драг, али не толико да прави превише проблема с Русима.

Сакашвили несумњиво жели да целовиту Грузију извуче из сфере руског утицаја, али је војном интервенцијом изгубио шансе за очување територијалног интегритета. Не каже случајно шеф руске дипломатије да „може да заборави” на Јужну Осетију и Абхазију. Истовремено је озбиљно угрозио улазак Грузије у НАТО. Барем док је он на власти у Тбилисију.

Амерички државни секретар Кондолиза Рајс, експерт за бивши СССР, може да настави да брани суверенитет Грузије, али ће морати да укроти Сакашвилијеве ратоборне пориве. Учећи на примеру Грузије, НАТО ће убудуће и те како размишљати кога прима. Три пута ће мерити а један пут сећи када се суочи са земљама–кандидатима које разједају сепаратизми.

Генерали и дипломате Алијансе ће сем кредибилитета будућих чланова морати да се позабаве и другим аспектима ситуације: спремношћу Русије да одлучно узврати и чињеницом да је рат на површину избацио ограничену моћ Америке у региону. Свакако неће бити добро уколико НАТО настави да потцењује нервозу Москве због покушаја ширења западне војне алијансе на исток.

Када се све сабере, кавкаски сукоб свакако није увод у нови Хладни рат јер и САД и Русија већ 45 година раде на избегавању војне конфронтације. Економски и други интереси спречиће да се криза претвори у нешто алармантно, али перспектива тензије постала је реалнија упозорењем Вашингтона да односи Истока и Запада могу да буду оштећени „у годинама које долазе” уколико руске снаге не напусте Грузију. Коментар секретара за одбрану Роберта Гејтса стигао је у тренутку када је Москва саопштила да разматра могућност анектирања Јужне Осетије и Абхазије.

Заоштравању је додатно допринела одлука Пољске да потпише прелиминирани споразум о плану да постане део контроверзног америчког „ракетног штита”. Нема много дилеме око тога да је Вашингтон инсистирао да се потпис на пројекат који озбиљно узнемирава Русе стави усред кавкаске кризе.

У овом кризном раму нашао се још један кандидат за улазак у НАТО – Украјина. Варничави ризици од неког црноморског инцидента с Русијом постоје, али реално је очекивати да и Москва и Кијев знају где је линија коју не треба прелазити. Конфликт није ни у чијем интересу.

Све на крају подсећа на нову вежбанку силе коју Руси показују у Грузији, Американци у Пољској. Што не значи да се не обнавља Велика игра која је у време британског и руског царства потресала Кавказ и централну Азију. Сакашвили је своју земљу подметнуо као богомдан повод. У томе није једини.