Бити у позоришту

Постоје ли редитељски стилови у Југословенском драмском позоришту и да ли су, и колико, важни тема је коју је у својој књизи „Бити у позоришту” истраживала др Марина Миливојевић-Мађарев. Књига је настала од докторске дисертације коју је ауторка Мађарев одбранила у јануару код професора др Петра Марјановића, а у свом делу прича о три редитеља који су обележили првих пет година рада нове Велике сцене ЈДП-а: Дејана Мијача, Слободана Унковског и Душана Јовановића.

Дело „Бити у позоришту” објавило је Југословенско драмско позориште у својој библиотеци „Ars dramatica”, коју је покренуло 1978. године са намером да пружи потпунији увид у репертоар, драмска дела, писце, редитеље, ствараоце и све друго што је везано за настајање представе као уметничког чина.

Доласком пре осам година у ЈДП за драматурга, Марина Миливојевић-Мађарев започела је сарадњу са Слободаном Унковским на представама „Шине” и „Галеб”, а затим, са Душаном Јовановићем на представи „Молијер – још један живот” и Дејаном Мијачем на „Псећем валцеру”.

– Редитељи су, од самог почетка, били изузетно важни за естетику ЈДП-а. Бојан Ступица је основао ЈДП, али Мата Милошевић је држао континуитет у редитељском квалитету, оригиналном приступу. Мијач, Унковски и Јовановић су направили прве представе на новој, Великој сцени јер су они део континуитета са естетским наслеђем старе Велике сцене. Они су, истовремено, у свом приступу позоришту за све ове године отишли и даље. Управо зато је за мене било инспиративно да прво као драматург, а затим кроз театролошки рад проучавам њихов приступ позоришту. Позориште је најзанимљивије, најузбудљивије када се нађете управо на самом извору, ту, где оно настаје, али ако истовремено имате и пун увид у његов развој јер културе нема без континуитета. Нема ни уметности без испитивања, превазилажења и померања граница, како оних у глави тако и оних у животу, каже наша саговорница.

Током истраживачког рада др Марина Миливојевић Мађарев позабавила се феноменом Стеријиних „Родољубаца” који су прва српска драма изведена на сцени ЈДП-а, 23. маја 1949. године, у режији Мате Милошевића. И значајан период у историји ЈДП-а када је Јован Ђирилов био управник, исто су обележили „Родољупци”, али сада у режији Дејана Мијача (1986. године).

Било је природно, наглашава наша саговорница, да нова Велика сцена 23. маја 2003. године буде отворена управо „Родољупцима”. То је комад који обједињује свих 60 година рада ове позоришне куће.

И део књиге „Бити у позоришту” који се бави историјом ЈДП-а, говори како су овде, природно, ствари проистицале једне из других. Позориште је сусрет, сусрет редитеља са глумцима и писцем, сусрет публике и уметника. Оно ће у будућности бити све важније, јер је реч о уметности која се заснива на непосредном, људском контакту, у времену када се све више окрећемо медијима и индиректном комуницирању, закључује др Марина Миливојевић Мађарев.