Да ли је Дунав кључ за решење житне кризе?

Од када је Русија поново блокирала извоз преко лука на Црном мору, Украјина све гласније тражи уклањање бирократских препрека и сарадњу са осталим земљама на Дунаву како би алтернативно том реком извозила житарице у Европску унију.

Још од маја ове године већ је било сличних, прилично безуспешних покушаја да се на овај начин допреми украјинска роба заробљена у силосима. Дунав је, након Волге, друга по величини река у Европи дугачка 2.860 километара. Житарице би, према новој замисли, путовале узводно од Украјине, преко Молдавије, Румуније, Бугарске, Србије, Хрватске, Мађарске, Словачке и Аустрије до Немачке, пренела је агенција Хина.

Према подацима Уједињених нација, Украјина је 2019. године извозила 16 одсто светских залиха кукуруза и 42 процента сунцокретовог уља, а пад испорука подигао је цене хране.

– Наше стајалиште је да је Дунав истински водени пут који живот значи. Када је Русија блокирала морске луке, дунавске су постале битне за извоз. Дунав је сада гаранција сигурности извоза хране – сматрају украјински званичници. Свесни су да на овој реци постоје „уска грла” и потешкоће око царина и да се та питања дефинитивно морају решити билатералним договорима.

Колико је овај алтернативни правац заиста могућ и шта би, уколико ово заживи значио за Србију за коју је Дунав такође незаменљива траса за транспорт житарица до Констанце?

Познаваоци тржишта сматрају да би ово могло бити само делимично решење које са економског аспекта није најисплативије.

– Знамо да постоје проблеми с плитким газом, посебно у Бугарској. Било је у плану да се корито очисти од наноса песка али то још није урађено до краја – каже за „Политику” Здравко Шајатовић, директор „Житоуније”. Кад Дунав опадне, додаје, онда се барже товаре 50 до 70 одсто укупних капацитета (око хиљаду тона) што успорава транспорт и повећава трошкове.

– Мислим да се то покушава у некаквој изнудици, али не верујем да је могуће ни 20 одсто заменити морски транспорт. Изводљиво је и вероватно ће то и радити али уз повећане трошкове и скромне капацитете – наводи Шајатовић.

Владислав Мараш, професор Саобраћајног факултета на одсеку за водни саобраћај и транспорт, напомиње да су када је почео рат у Украјини сви бродари повукли своје поморске бродове из предострожности. Али када се једни ланци снабдевања успоре или прекину, други се убрзају. Тако је и овде било.

– Прво је кренуо железнички транспорт, па је било проблема са ширином колосека и онда је започет речни. Неспорно је да ништа не може да се пореди са поморским, јер нема конкуренцију. Међутим, речни транспорт преко Констанце је почео и неки терминали у једном моменту имали су искоришћеност и сто одсто – објашњава Мараш.

Више од два милиона тона житарица отишло је у ту луку и ове количине се стално повећавају. Европска унија увела је у међувремену и такозване логистичке правце с циљем да се помогне Украјини да извезе жито. Укључени су различити експерти који помажу у том процесу. Тако да терет иде реком, на стотине бродова је у једном тренутку кренуло у том правцу јер је било потребе. Међу њима је, каже Мараш, било и наших бродова који су учествовали у превозу између украјинских лука и Констанце.

– Тај правац доњим Дунавом је могућ и није неповољан. Сигурно је да када не можете морем, ово вам је најисплативије. Поготово ако извозите ван Европе. Рецимо, од немачких или пољских лука до Суеца имате 4.000 наутичких миља, а од Констанце 1.900 – наводи професор Мараш. Наглашава да сваки ланац снабдевање захтева истраживање. Нема јединственог одговора. Зависи од врсте терета, до које дестинације се превози, расположивих услова на пловном путу, стања на светском тржишту поморског транспорта…