Живот под каменом прашином

Ваљево – Леп, сунчан, топао новембарски дан, а у ваљевском селу Пријездић све бело, као да је снег пао. Није снег него прашина из оближњих каменолома. Дуго су мештани овдашњи претходних година муку мучили због лошег пута кроз село који је додатно био уништаван проласком великих камиона пуних каменог агрегата. Писали су петиције, блокирали саобраћајницу... И успели да издејствују да се уради комплетна реконструкција пута, стигао је асфалт, али је прашина остала. Фина, бела, настала прерадом камена, већ месецима прекрива све... Суша јој помаже да ефекат буде још гори.

– Синоћ није могло да се дише, они раде и ноћу. Цело лето је било тако. Ово је катастрофа – прича Слободанка Новковић из засеока Камењак, док показује струкове парадајза прекривеног дебелим слојем прашине. Кромпир јој се већ осушио, шљивама следује исто, паприка пропала, црна фолија преко засада јагода сада је бела... Оно мало воћа, поврћа што роди не користе ако нема кише. А кад падне, оберу, па држе у води 15-20 минута, да спадне камена прашина... Стока пасе на њиви, а облак прашине вије се за њом. Лане две краве угинуле, трећу дали за лекове, покушавали да их спасу. Сумњају да и то има везе са прашином и загађеном испашом. Зна Слободанка да многи мештани Пријездића раде у каменоломима, морају да издржавају породице, и она нема ништа против њих, али проблем са прашином би некако требало да се реши.

Комшија Миломир Голубовић удаљен, како каже, неколико стотина метара од центра еколошке катастрофе, у истој је ситуацији. Има десет хектара обрадиве земље, седам хектара шуме, гаји воће, стоку, али све је свео на минимум. Непојмљиво му је да током пролећа, лета, јесени стоку уместо на испаши држи затворену у шталама и оборима. Има 70 ари малине, 30 ари купине, уложио је велики новац у саднице, купио систем за наводњавање, а све је побелело... Прве године принос био три тоне малине, следеће 1.800 килограма, овог лета једва 500 килограма, а и то под прашином.

– Нико њима не брани да мајдан ради, али зашто немају одговарајућу опрему, филтере, зашто не квасе путеве. Зашто не омогуће људима да дишу, зашто загађују шуму која је извор кисеоника, зашто нам умиру домаће животиње – пита Голубовић. И додаје да су мештани Пријездића писали петиције Градској управи у Ваљеву, али да су добили одговор да нису надлежни они већ републичке инспекције...

Драган Станић, пензионер из Ваљева, већ годинама гаји прокељ у Пријездићу. На парцели од 60 ари било је прашине повремено и раније, али ове године је права пропаст. Показује велике листове биљака прекривене дебелим белим слојем и каже да прашину од земље киша може и да спере и направи се блато, али ову камену прашину не може. Чим се осуши све поново побели, и листови и плодови. Камена прашина се са листа не спира. Нема више ни шљива ни баште, предвече се од прашине ни кућа не види, прича Станић и поручује да више неће садити овде, нема сврхе.

Невоље којима су изложени мештани Пријездића и он међу њима, нису никакво изненађење за Влајка Павловића, некадашњег директора задруге, вишедеценијског еколошког активисту и великог поборника производње органске хране. Подсећа да је од старта био против каменолома, јер зна шта је прашина. Убеђивао је, вели, људе да не дозволе да каменоломи буду овде отворени, јер је знао шта ће донети...

– Власници каменолома не схватају наш проблем. Уверен сам да је и у овим условима могућ суживот, али под условом да се они држе закона – истиче Павловић, указујући на примере других каменолома који раде у складу са прописима, имају филтере, користе воду да спрече ширење прашине. И он потврђује да се обраћао еколошкој инспекцији у граду, али да су га упутили на надлежност републичке инстанце... Ваљда су и надлежни из Ваљева могли да сигнализирају републици, да укажу на еколошку катастрофу и на то да закон мора бити једнак за све, поручује Павловић, који у овом крају има десет хектара земље и озбиљну овчарску производњу са стотинак грла.

Ваљало би, вероватно, у овој причи чути и другу страну, али изгледа да се „друга страна” сасвим добро види на побелелим листовима, плодовима, дрвећу, крововима у Пријездићу. Дебелим слојем прашине све је „речено”...

Можда су зато за крај најбоље речи Миломира Голубовића, мештанина Пријездића:

– Свака од надлежних институција која се солидарише са овом катастрофом је саучесник у извршењу кривичног дела! Апелујем на све њих да спрече катастрофу.