Вашингтон остао без идеалног партнера

Бивши заменик америчког државног секретара Строуб Талбот зажалио је у једном радијском интервјуу због тога што је бивши руски председник Борис Јељцин умро, закључивши, у основи, да је Јељцин био важан за Америку, јер кад год је пред Клинтоновом администрацијом било неко важно међународно питање Јељцин је увек радио оно што је од њега тражила Клинтонова администрација. Ово запажање у великој мери погађа суштину тренутног стања америчко-руских односа. Путинова Русија је престала да ради оно што САД желе.

Наравно, ово је претерано поједностављено, али то је главни разлог зашто амерички лидери жале за добрим старим временима кооперативне и слабе Русије. Квалификација Русије као „слабе” била је дефинишући елемент постхладноратовског света и суштински важна за нову улогу Америке као хегемона у униполарном глобалном поретку. Јељцинова Русија – понижена својом слабошћу, хаотична, зависна од економског стимуланса и помоћи Запада, била је „идеалан” партнер за америчку политичку елиту, која је славила историјски „крај историје” и нешто што је већина њих покушала да прикаже као своју идеолошку победу у хладном рату.

(/slika2)Америчка политичка десница, посебно неоконзервативци увидели су историјску прилику да се успостави политички и војни нови светски поредак, чије би обележје била консолидација неприкосновене доминације Америке, која би јој осигурала дугорочне безбедносне интересе и извоз демократије и „слободе” широм света, макар и под америчким пушкама.

Америчка левица, са сличном ароганцијом, у улози Америке као светског неприкосновеног хегемона видела је прилику не само да шири демократију него и да протури идеју „хуманитарне интервенције”, која би Америци омогућила да употреби своју моћ да прискочи у помоћ потлаченим и угроженим народима широм света.

И либерали и неоконзервативци били су сагласни да је „пакс американа” почео и да Америка мора да пригрли своју империјалну судбину.

Вратимо се зачас на данашњу хладноратовску реторику која илуструје кризу у односима између две државе и видећемо како је недељу дана дуг сукоб у Грузији преобликовао тренутни међународни поредак. Јасно је да Јељцинове Русије више нема и да је на њеном месту држава која је много самоуверенија, економски и политички стабилнија, способна да пројектује своју војну моћ у региону који је значајан за њене интересе и безбедност. Русија је такође научила „језик” којим се правдају „демократски” ратови. Њени војни и политички лидери су просто поновили исту ону америчку реторику, користећи, између осталих, термине „хуманитарна интервенција”, „етничко чишћење” и наглашавање „потребе да се прихвати нова реалност”.

(/slika3)Истовремено, данашња Америка покушава да превазиђе унутрашње проблеме који су створили поделу међу њеним државама на „црвене” (републиканске, руралне, религиозне и конзервативне) и „плаве” (демократске, урбане, секуларне и либералне) и налази се усред бурне економске кризе. У војном смислу она је преоптерећена далеко изван капацитета, а политички је изгубила оријентацију појавом мултиполарног света у којем је Русија поново нашла своју улогу.

Грузијска криза је још један велики пораз спољне политике Бушове администрације. Одлучна интервенција Русије и брза војна победа озбиљно су уздрмали темеље америчке политичке и безбедносне стратегије у Европи, централној Азији и на Кавказу. Последице тога ће се, међутим, осетити глобално. Прво, Русија је овом војном победом поново успоставила своју сферу интереса на начин који је разоткрио сву празноћу безбедносних гаранција НАТО-а државама бившег СССР-а. Не само да је успела (барем у скоријој будућности) да заустави улазак Грузије у НАТО него је вероватно блокирала и тежње Украјине. Ово се може показати као одлучујући ударац за сам НАТО, имајући у виду његове озбиљне унутрашње поделе око Ирака и Авганистана и све већу жељу Америке да формира двослојну организацију, у којој би само одабрана мањина (земље спремне да их Америка предводи у употреби силе) доносила одлуке.

Русија је такође искористила ову прилику да додатно подели Европу на „стару” (Немачка, Француска, Италија) и „нову” (Пољска и балтичке земље); подела на оне који се залажу за дијалог и сарадњу са Русијом и оне који фаворизују сукобе и ограничавање. То је у складу и са Чејнијевим и Рамсфелдовим погледом на Европу где је на основу ове поделе направљена разлика између оних европских држава које су подржале Америку у Ираку и оних које су се успротивиле америчкој инвазији. Занимљиво је приметити да су „стари” и „нови” кампови остали у суштини исти, осим што је „нова” Европа која је слепо подржала америчку инвазију на Ирак сада против руске интервенције у Грузији.

Просечног Американца је овај рат само збунио. Читава једна генерација је одрасла за коју хладни рат не значи ништа. Они су одрасли у сенци једног новог рата, „рата против терора” и он је већ стигао до обала саме Америке. Сада је тешко очекивати да ће они спремно подржати сукоб са Русијом која је у њиховом погледу на свет читаву деценију била још само једна од земаља. Борбе на Кавказу и слаба и оклевајућа реакција Бушове администрације само су, барем за сада, открили беспомоћност и фрустрацију коју већина Американаца осећа док се Америка бори да нађе своје место у свету у ком је накратко доминирала и у коме сада мора да заузме много скромнију и реалнију улогу.

За америчке политичаре и владине лидере најлакши начин деловања, такав који ће сакрити њихову несигурност због промењене међународне равнотеже сила и њихову одговорност за тренутни сукоб у Грузији, јесте просто да се врате комотној реторици хладног рата. То је пилећа супа која ће америчким вођама помоћи да се осећају добро.