Ирачка политичка конфузија

Ирак је годину дана после избора добио новог премијера у владу, али је питање да ли ће пронаћи трајни мир јер одсуство представника најјачег политичког покрета у земљи наговештава наставак близу две деценије дугог континуитета политичког хаоса.

Премијер Мухамад Шиа ал Судани и његова 23 министра добила су подршку парламента, који је одобрио владин програм за управљање земљом током још једног од сложених периода. Тиме је, по мишљењу многих, само привремено окончан период закулисних игри и сукобљених амбиција представника три највеће заједнице у земљи – већинских шиита, сунита и Курда.

Судани, који потиче из парламентарног блока шиитских партија блиских Ирану, неочекивано је у септембру од председника Абдел Латифа Рашидија добио мандат да формира коалициону владу са сунитским и курдским партнерима. Према неписаном договору о расподели власти између три главне заједнице, премијер треба да буде шиит, председник парламента сунит, а шеф државе Курд.

Судани, бивши службеник у администрацији Садама Хусеина, први је премијер од америчке инвазије 2003, који није дошао из политичког егзила, али то није било од велике помоћи јер се одмах суочио са отпорима око склапања кабинета.

Шиити су добили 12 министарстава – укључујући ресоре финансија и нафте, сунити шест – међу њима и Министарство одбране, а Курди четири – од којих и Министарство спољних послова. Ниједан од око 40 независних посланика није укључен у владу.

Један од највећих проблема који није отклоњен долази од утицајног, некада радикалног, а сада умереног шиитског лидера Муктаде ал Садра, који је створио велики популистички покрет са амбицијом да постане неспорни лидер земље.

Садашња политичка криза и отворена је када је Покрет садриста са прошлогодишњих општих избора изашао као уверљив победник са највише места у парламенту. Садр је желео да формира кабинет по свом избору и инсистирао је на националној „Влади већине” уз партнерство са сунитима и Курдима. Предлог је алармирао шиите из Координационог блока наклоњеног Ирану, који је од 2003. контролисао све „Владе консензуса” .

Пошто се испоставило да Садр не може да формира владу под својом контролом, изненада је у јуну одлучио да одустане. Позвао је своје посланике да изађу из парламента, а следбенике извео на улице како би мобилисао опште незадовољство. Најавио је да напушта политику – што је створило политички вакуум.

Резултат Садрове ризичне игре је да је Суданијев савез, иза кога стоји Техеран, успео да се наметне као лидерска снага шиита, иако у парламенту имају око 50 посланика мање од Садриста. Судани је истина позвао Садристе да учествују у влади, али је њихов лидер то одбио.

Ирак је тако први пут од 2003. добио владу у којој нема Садриста, што заоштрава и компликује политичку сцену јер популарни шиитски свештеник оптужује нову владу да се „јасно потчинила (проиранским) милицијама”. Судани је одмах обећао нове изборе за годину дана, што су тумачи као понуда Садристима да се предомисле.

Политичке поделе нису само међу шиитима. Постоје и међу сунитима и посебно међу Курдима, чије се две главне странке годинама боре за доминацију и имале су различите кандидате за премијера. Одлазећи председник Бархам Салими није чак желео да остане у Багдаду да би формално предао дужност свом наследнику Рашидију.

Показује се да лидери ирачких ривалских политичких и етничких група, који доминирају националном политиком од 2003, нису у стању да изађу из зачараног круга својих надметања, која не само да паралишу процес управљања, већ и економију и свакодневни живот.

Суданијев кабинет тек чекају најозбиљнији изазови оштре економске кризе, социјалног хаоса, ендемске корупције, чији је врх крађа 2,5 милијарди долара из националне пореске управе, краха сектора јавних служби, здравства, а могуће и новог таласа пандемије.

Политичка ситуација толико је конфузна да готово нико не верује да нова влада може земљу да уведе у еру стабилности и суочи се са неизмењеним деценијским изазовима. Многи Ирачани после разних демонстрација последњих месеци немају поверења у понуђену коалицију.

Можда највећи изазов који стоји пред Суданијем је да смири протесте који потресају земљу читавих годину дана. Масовне демонстрације покренуте су због притужби на које узастопне ирачке владе не одговарају: корупција, незапосленост, проблеми снабдевања водом и струјом.

На великом протесту у Багдаду, незадовољни Ирачани су владајућој елити дали рок до краја октобра да спроведе драстичне промене, укључујући владу која би поставила темеље промена једног нефункционалног политичког система. Рок је испоштован и купљено је нешто времена, али питање је недеља када ће уследити нови протести. Судани, опште је уверење, нема ни моћи ни лидерске капацитете да обави реформе на одговарајући начин.

Месеци политичке парализе можда се формирањем нове владе ближе крају, али велико је питање колико дуго та краткотрајна стабилност може да траје. Садристи чекају своју шансу у кризи, коју су сами изазвали. Било би то још једно болно подсећање Ирачана да само радикална промена политичког система може да их извуче из хаоса.