Заштићени станари и у Европи

Корисници станова у приватном власништву сада се налазе ни на небу ни на земљи. Незаштићени од државе у неизвесности ишчекују закон о денационализацији, који предвиђа враћање имовине бившим власницима у натури. Будући да таквих власника има више од 10.000, они стрепе да ће усвајањем овог закона остати на улици. Општински органи управе који су, по Закону о становању, били обавезни да реше питање такозваних заштићених станара, нису се много ангажовали да реше то егзистенцијално питање људи који у приватним становима живе неколико деценија. A у појединим становима одраста и четврта генерација. У главним централним општинама у Београду обезбеђено је само 80 станова за расељавање станара у складу са Законом о становању, који је донет пре петнаест година.

Већина власника приватних станова сматра да заштита станара представља рецидив социјализма, то јест да те појаве нема у земљама тржишне привреде.

Међутим, како тврди Властимир Дедовић, председник Удружења корисника станова у приватном власништву, многе западноевропске земље имају посебан режим заштите станара староседелаца од пре Другог светског рата, као и њихових потомака. У развијенијим земљама Европске уније постоји наследно станарско право. На пример извесна госпођа (име познато редакцији) члан је једне од најугледнијих данских породица индустријалаца и бродовласника. Станује у породичној вили у елитном делу Копенхагена. На првом спрату виле станује "заштићени станар" који има наследно станарско право. Ова госпођа из Копенхагена има двоје деце и четворо унучади и веома би јој одговарало да неко од њене деце станује са њом у породичној вили. Међутим, станари са првог спрата не желе да напусте вилу и елитни крај у коме станују, чак ни под условом да им обезбеди исти такав стан у неком другом резиденцијалном крају Копенхагена. Закон је у потпуности на њиховој страни, а госпођа то прихвата као стање ствари које се мора поштовати.

У Француској се на овакве станове и њихове станаре – има их 460.000 – примењује закон од 1. септембра 1948. године којим је установљено наследно станарско право, а станарину одређује држава. У Данској је исти случај. Мерама пореске политике таквим станарима омогућен је откуп по ценама које су знатно испод тржишних. У Сједињеним Америчким Државама, такође, постоји категорија "заштићених станара" који се углавном везују за дужину становања у истом стану.

Постоји још једна загонетка у вези са корисницима станова у приватном власништву. Многима од њих је нејасно на основу којег параметра или по ком коефицијенту држава одређује цену закупнине која се повећава два пута годишње, односно на сваких шест месеци. На основу чега се повећава закупнина нисмо успели да сазнамо ни у Министарству за финансије, које је задужено за ову област. "Заштићени станари" који су у обавези да плаћају закупнину израчунату на бази овог коефицијента тврде, да им по том основу станарина енормно расте.

Како истиче Дедовић станарина у земљама Запада је тржишна категорија, али само у принципу, јер закони о становању у тим земљама предвиђају да она мора бити у функцији бројних елемената: висине просечне наднице, начина на који је власник стекао стан (изградња сопственим средствима, изградња уз повољни кредит или и откуп општинског стана...), дужине становања станара у дотичном стану (после извесног времена станарина се може само индексирати растом цена) и тако даље.

Поред ових посредних мера, држава задржава право да у одређеним периодима и у одређеним регионима директно утиче на висину станарине када сматра да би могло доћи до њиховог прекомерног раста услед велике неравнотеже између понуде и тражње станова. Овакве интервенције су честе, како у земљама Европске уније, тако и у САД. У Француској су, на пример, низ година декретом максимиране кирије у једном париском региону. У САД, земљи која се сматра шампионом економског либерализма, контрола станарина се примењује у Њујорку, Сан Франциску и Вашингтону, и неким мањим градовима, као што су Санта Моника и Западни Холивуд.

Дедовић објашњава да су разлози за мешање државе у односе између станара и власника бројни, али претежу они економске природе. Сматра се да између трошкова становања и просечне наднице мора да постоји одређен однос. То је у већини европских земаља око 20 одсто од прихода просечног домаћинства. Пораст станарина аутоматски изазива притисак на пораст надница, самим тим се повећавају трошкови привређивања у датој земљи што има за последицу смањење њене конкурентске позиције на глобалном тржишту. Штитећи интересе станара држава у ствари штити макроекономску стабилност своје привреде и интересе читаве земље.

У земљама Европске уније незамисливо је да власник тражи од државе да му додели стан зато што су станарине блокиране или зато што у његовом стану живи станар са наследним станарским правом. С друге стране, "заштићени станари" у Србији су у неповољнијем положају у односу на станаре у европским земљама, јер су годинама плаћали стамбени допринос који не постоји у земљама тржишне привреде. Само се државни станови финансирају из буџета што је битно различито, истичу у Удружењу корисника станова у приватном власништву.

--------------------------------------------------------------------------

Како расте кирија

Иако изгледа да никоме није познато на који се начин одређује тај фамозни коефицијент по коме им се одређује кирија, заштићени станари су принуђени да на сваких шест месеци како знају набављају "Службени гласник" Републике Србије, у њему проналазе те ситно исписане бројке, да би онда на основу посебне математичке формуле (коефицијент, пута бодови за стан, пута квадратура) израчунавали колика ће им бити кирија у наредном полугођу.

Ови станари су, наравно, већ поодавно приметили да коефицијент само "расте ли расте", и то невиђеном брзином. За последње три године се удвостручио, а за последњих седам повећао се чак 20 пута.

Ево и доказа: коефицијент за период јул – децембар 2000. године износио је 0,0054633, а за период јул – децембар 2007. износи 0,1025774. То је скоро 20 пута више, а толико је виша садашња кирија у односу на ону од пре седам година.