Муке дивчибарске

Људи надлежни за туризам у Србији често с поносом истичу шта све наша земља од својих лепота може да понуди путнику намернику. И заиста, има шта да се види, има чему да се диви, има шта да привуче туристе, а исто тако, има шта и да се чува и остави генерацијама које долазе.

Не улазећи у оправданост урбанистичких планова, проблеме у вези с издавањем грађевинских дозвола, податке о енормној цени квадратног метра апартмана, недостатку електро-система, лошем стању комуналних објеката, желим да укажем на два велика проблема на планини Дивчибаре, удаљеној 120 километара од Београда.

Макадамским путем којег су пролећне бујице претвориле у седласте јаруге не може се колима прићи до кућа и викендица на Малом и Великом Голупцу, па су власници приморани да возила остављају у подножју одмаралишта „Стеван Филиповић” с источне стране или у Београдском насељу на западној страни.

Други, још већи проблем је неодговорни однос надлежних у граду Ваљеву кад је реч о загађивању овог краја с прелепом панорамом, где гости хрле како би уживали у погледу на повленски масив и предивни крајолик овог подручја. Наиме, већ годинама се на Голубац довозе све врсте отпада, почевши од фекалија, које се довлаче тракторским цистернама и изливају непосредно у Китановићевој улици, где још од педесетих година прошлог века постоје куће и викендице. У последње две године сав грађевински отпад од срушених уџерица, стари намештај, разне машине за домаћинство, једноставно се „истресају” по макадамском путу и тако додатно отежавају прилаз насељу.

Лично сам се обраћао председници месне заједнице предлажући решење ова два проблема, нажалост без успеха. Позивао сам и инспекцијску комуналну службу града Ваљева. Инспектори су чак и свраћали, констатовали чињенице, али поново без ефекта. Виновници су остали некажњени, а верујем да их није тешко пронаћи.

Никола Радоња