Кaко се одбранити

Србија се налази, такорећи, у безизлазној ситуацији. Тако нам говоре представници једне струје српског мишљења, која ствари посматра из светских центара моћи. Њихова је теза да они на Западу који праве светску политику гледају на Србију као на државу којој, зависно од околности, стално треба додавати нове услове на већ ионако подужој листи. Под маском демократске политике, они играју на карту континуираног понижавања српских националних и државних интереса, па и националног карактера. Неки међу нама дубоко су разочарани таквим односом Запада према Србији. Други нису, јер нису ни били очарани, како историјским памћењем западног наступања према Србима, тако ни политиком према нама у последње две деценије. Јер, рекло би се да нема народа на свету који је прошао кроз такву трагедију током двадесетог века – Срби су страховито пострадали у време стварањајугословенске државе 1918, као иу геноцидно време НДХ 1941–1945, а са почетком њеног разбијања изложени су светском медијском погрому, истерани из Хрватске и са Косова и Метохије, и на крају симболичкикривичноправнооптужени за најстрашније злочине (чак и геноцид) током ратова за националне државе (1991–1995, 1999). Није, међутим,ово страдање било последица само погрешне унутрашње политике.

За рационални тип говора увек се поставља питање разлога за конкретно политичко деловање: заштоЗапад поступа тако уцењивачки и дисквалификаторски према Србији? У јавном мишљењу појављују се разни покушаји да се на ово питање одговори. Ниједан одговор, изгледа, не задовољава. Нема тог кристално јасног аргумента са српске стране који би бар покренуо размишљање креатора политике према Балкану и Србији, а камоли променио курс њиховог деловања. Као да се потврђује мисао ВилфредаПаретада у историји људског друштва има више нелогичних него логичних акција и разумног деловања.

Један одговор, ипак, заслужује шири осврт. По том мишљењу, политичари на Западу полазе од претпоставке да су они чувари последње истине о догађајима на простору бивше Југославије, да они једини поседују знање ко је и шта је Србија, елем, сваки њихов потез је под капом неприкосновеног политичког знања. Када изјављују да је Србија изгубила морални кредит да задржи Косово и Метохију у свом уставноправном оквиру, они хоће да кажу да су они на врху моралне планине, а Срби у подножју и да, према томе, нема ту шта да се зановета. Са тог врха они грађанима Србије испостављају рачуне о томе како треба да се поправе путем покајања и испаштања. Они трубе по свету да су Срби криви за ратни распад СФРЈ и да треба да преузму одговорност.

Овај одговор, на напред постављено питање, дубоко је онеспокојавајући. Зашто? Он садржи апсолутну некритичност западних креатора политике према Србији у сопствене закључке и оцене. Када неко полази од уверења да једино он говори истину, онда не само да испољава ауторитарно-тоталитарне црте карактера већ и испољава спремност на низ других корака који су у сагласности са априорним знањима и неупитном истином.

Ако посматрамо односе Запада и Србије кроз ову призму, онда нема наде да ће се развејати мркли облаци над нашом државом. Преостаје нам очајање или подгревање илузија о добром Западу. Да размотримо могућности изласка из очајања у које нација може да склизне.

Најпре, ствар је интелектуалног самопоуздања на колективном нивоу, да ли ће се ароганција „међународне” истине прихватити. Не могу се самопроглашени чувари истине спречити да верују у тако нешто. Али исто тако не могу се зауставити речи критике и неслагања. Мало је важно да ли ће они поколебати верујуће у апсолут властите политике; од суштинске важности је да се улази у расправу са својим аргументима. Зар има препрека да се неком каже да није интелектуално јак нити морално узвишен, па макар он седео у Вашингтону или Бриселу.

За успешну одбрану од инвазије чувара политичке истине, Србија мора да изгради и учврсти национални консензус око спољне политике. За овај део политике потребно је установити неко тело у коме би седели представници власти и опозиције да би усаглашавалипотезе према иностраним притисцима и условљавањима. Било би погубно за одбрану националних интереса од насртљивог иностранства ако би се дипломатија водила опањкавањем опозиције.

Трећи пут неутралисања апсолутне вашингтонске истине о Србији повезан је са претходним. Пропаст је за државу ако се води „унутрашњи рат” власти и опозиције када мечка игра испред врата. За овакво стање је најодговорнија извршна власт. Она мора да пацификује унутрашњу политичку сцену, а не да то тражи од опозиције. Зашто она? Зато што су инструменти државне власти у њеним рукама. Надаље, власт неће допринети стабилности ако тежи максимализацији власти по вертикали. Коначно, апсурдно је да се прихвата сарадња са онима одчијихударца још боле леђа, а одбија сарадња са унутрашњом опозицијом.

Најзад, уз координирани наступ српске политике према произвођачима услова и уцена, кажњавања и демонизовања Србије, потребно је наставитиса изградњом институционалног поретка и балансирањем медијског простора. На том пољу предстоји дуг и озбиљан рад.

Србија је држава са најкрупнијим проблемима у данашњој Европи. Трпи деценијске притиске споља, није стабилизована изнутра. Али, не сме се изгубити колективна вера да се може избавити из невоља у којима се нашла више због иностраних, а мање због сопствених заслуга.

социолог, научни саветник