Од Доњег Срема до Милана

У последњем колу Лиге шампиона Милан се борио против Салцбурга ко ће да прође даље. На самом почетку другог полувремена италијански великан је повео с 2:0, голом Радета Крунића, некадашњег фудбалера Доњег Срема. Од Пећинаца је стигао до Сан Сира и тамо има једну од водећих улога.

Како је нашим клубовима промакао такав играч?! Можда и није промакао, јер се код нас подизање талената своди на то да их продамо или да се продају у иностранство. На томе се заснива преживљавање фудбала код нас.

Какве би резултате у Уефиним такмичењима постизали наши представници да, рецимо, ови репрезентативци, који су одвели Србију на Светско првенство, играју у домаћој лиги? Вероватно би и конкуренција у њој била јача, па би и интересовање било веће. Можда би неки клубови толико ојачали да би „вечити ривали” добили достојне такмаце, па би се појавила, рецимо, нова „велика четворка” уместо оне растурене распадом Југославије и чија места нису попуњена ни овде, ни тамо.

Ето, Крунић, Србин рођен у Фочи, репрезентативац Босне и Херцеговине, играо је и за Борац из Чачка. И ко зна колико још таквих шутира лопту овде код нас, али неће бити његове среће. Притом, ми сами увозимо играче, дакле, неки новац мами да се и код нас дође. Клубови, разуме се, не могу сами да надокнаде разлику у цени, али што се не би, уз ширу помоћ, нешто покушалo. Ако ништа друго, бар за почетак, да не дајемо небрушене драгуље практично у бесцење. А посебно што због прераног одласка многи наши бисери не добију прилику да засијају пуним сјајем.

Ми обоготворујемо моћне клубове са Запада, а они сами, на пример, не могу да држе корак, који су сами наметнули вођени својим незајажљивим прохтевима. Упркос силним трофејима, највећим звездама, маркетиншким мајсторлуцима, они не могу да дишу без новца не само из неког друге делатности, него и из неког другог система, чак и из друге државе. Привредни деспоти са Истока, нафтни шеици или „пијани” амерички милионери својим новцем убризгавају живот занемоћалим великанима или просечне стављају за волан брзих лимузина.

Рецепт за успех у фудбалу не постоји, али ту је новац. Њиме се купују појачања из целог света, а уједно ослабљују конкуренти у земљи и иностранству, јер већа риба једе мању.

Сведоци смо криза код таквих џинова као што су Барселона и Јувентус. Оба клуба су испала из Лиге шампиона и наставиће у Лиги Европе. Ходали су по мукама и Бајерн, Манчестер јунајтед, Ливерпул... Раније и други, а и касније ће неко из тог високог друштва (Хамбургер, на пример, никако да се врати из немачке Друге лиге). Али они плаћају док, пре или касније, не погоде добитну комбинацију и терају даље. Сви они имају савршено уходане школе фудбала, најбоље могуће услове за рад, међутим, све више зависе од увоза свеже крви из Латинске Америке, Африке, Азије, па и источне Европе.

Код нас фудбал копни као игра, а цвета коров, који га је обмотао и спутава га да даје сочније плодове. Стрепимо од оних који су до не тако давно учили од нас. Који год наш тим да искорачи у међународну арену не зна од кога пре да се пази.

Крунић, а раније Матић или Костић, примери су да и из наших трупа, за које сматрамо да су дилетантске, може да се заигра на највећим позорницима и то у најјачим ансамблима. Кад бисмо се усредсредили на то да не растурамо смишљено наше оркестре, него да их попуњавамо, вероватно бисмо и ми уживали у домаћим симфонијама. Нажалост, нама више не пара уши кад чујемо да неко не прати наш фудбал, него само страни, па да чак и навија за неког из белог света, а не за неког одавде.