Озрен као света земља Немањића

Врела су ти, рећи ће мештани, попут свих других села на Озрену. И људи Врела трпе, не дају се, памте и не заборављају...И увек осећају љубав према родној груди и љубав према коренима. Кажу да су се преци данашњих становника Врела доселили давно из Црне Горе. Можда, веле у Врелима, мештани потичу од племена Васојевића и Бјелопавловића пошто je на Озрену, чак 138 кућа са укућанима који вуку порекло од познатих црногорских племена. Данас је у Врелима на Озрену тридесетак димова Костића, Цвијановића и Лазића. Других презимена и нема.

– Три брата Коста, Цвијо и Лазо дошли давно у Врела. Кажу однекуд из Црне Горе... Између себе поделили су ову свету земљу, наденули нова презимена и у Врелима вечно остали. Данас су у селу, по нашим прецима, само презимена Костића, Цвијановића и Лазића, прича старина Младен Цвијановић.

У Врелима намернику, поред пуно других, подаре и причу о Хитлеровој ,,Ђавољој дивизији” која је, половином 1943. године, са двадесетак хиљада војника, на путу према Сутјесци, требало да побије сељане који су били у обручу, горе понад Врела. На Липовој глави. Са голоруким народом у окружењу су били и четници и партизани.

– Озренци са својом војском, четницима и партизанима који су се измирила на истом задатку, пробијају обруч десеткујући елитну јединицу есесоваца која је имала задатак да на Сутјесци уништи Врховни штаб Титове војске, каже Димитрија Цвијановић.

У Врелима се прича и о Раду Максимовићу из засеока Мичијевићи који је, у шали то кажу сељани, „препешачио више од петсто педесет хиљада километара а да никада није обавио генералку”.

– А тај Радо је, цео свој радни век, до азбестаре надомак Петрова, ишао и враћао се кући пешке. Сваког дана би, само због тог посла, пешачио по тридесетак и кусур километара. И никада није изостао са посла, нити је ишао лекару. А радио је на површинском копу азбеста, данас кажу, канцерогеног неметала. И тако свих четрдесет година, прича Димитрија Цвијановић.

Звати Озрен планином, Озареном гором или Светом земљом Немањића, исто је за сељане Врела и све друге Озренце. Исто, јер сви путеви, и беспућима и питомином Озрена, вековима су водили манастиру и цркви Светог Николе коју „сагради и православном народу планине легенде подари српски краљ Драгутин из лозе Немањића”.

Током протеклог рата у педесетак српских насеобина на Озрену и подно ове планине, убијено је готово две хиљаде цивила и српских бораца. Истину о четири стотине бораца још крију масовне гробнице које, ни за тринаест поратних година, нису откривене.

–Зло је што данас на Озрену више нема ни тридесет и два српска села, која су избрисана са географских карата. А и у онима у која су се Срби вратили, однос локалних бошњачких власти, заправо је невиђена њихова дискриминација коју не желе да виде они из међународне заједнице, упозорава Вукадин Благојевић.

Свих двадесет четворо ученика који данас похађају основну школу у Пањику, на територји федералне општине Лукавац, деца су српских повратника. Међутим, сви наставници су Бошњаци, а и књиге из којих уче српска деца штампане су по бошњачком наставном плану и програму. Родитељи су молили просветаре у Лукавцу да им омогуће да деца уче из књига штампаних у Републици Српској. Али све је било узалуд.

Са друге стране Озрена, у бошњачком повратничком селу Поточани код Добоја, дакле на територији Републике Српске, ученике уче Бошњаци и то из бошњачких а не из књига штампаних у Републици Српској.

У федералном делу Озрена је осам српских повратничких села у којима нема ни воде ни електричне струје, ни асфалтних путева. У Поточанима код Добоја, међутим, имају све.

У осам повратничких села федералног дела Озрена, само је пет запослених Срба, а само из Поточана запослена су шездесет и два бошњачка повратника.

– Неправда је то против које не можемо ништа. А када је тако онда и не чуди то што је, само у последњих годину дана, из Пањика поново у избеглиштво отишло чак седам српских породица. Само овај пут без претњи муџахедина који су, 1995. српском народу Озрена нанели највеће зло, упозорава на крају Божидар Јефтић.

Славиша Сабљић

-----------------------------------------------------

Пањик без Срба

Само У Пањику је пре рата било око 2.200, а данас једва 200 становника. У месној школи, током рата, када је ово велико село било под контролом српских бораца, било је око осам стотина ученика, а данас само 24... Пањик је пре рата са Тузлом и Лукавцем био повезан са чак петнаестак аутобуских линија. Данас овде само два пута седмично наврати аутобус... У Пањику је било и шест продавница, пошта, амбуланта... Данас, за мало па, ништа од тога...Слика је иста и у осталих седам српских повратничких села у федералном делу Озрена