Руско „крени-стани” у Украјини

На тајној локацији министар одбране Сергеј Шојгу и генерал армије Сергеј Суровикин, командант Здружених руских снага, над картама простртим на столу разматрају ситуацију у зони специјалне војне операције, како Москва назива рат у Украјини. Челни људи војног врха Русије разговарају пред камером Министарства одбране и снимак се нешто касније емитује на телевизијама. Суровикин, имајући у виду (не)прилике на терену, предлаже повлачење руских снага у Херсону на леву обалу Дњепра и организовање линије одбране на њој. Шојгу то прихвата и издаје му одговарајуће наређење.

Изгледа да више никоме, осим Кремљу, није јасна руска тактика у Украјини. Рат је почео нападом Москве у више праваца, а као циљеви су прокламовани „денацификација” и „демилитаризација” Украјине, као и заштита етничких Руса у Донбасу. Направљени су продори према Кијеву, Харкову и посебно ефикасно кроз регион Херсон, где је и заузет истоимени град, највећи који је био под руском контролом. Онда је донета одлука о повлачењу из околине Кијева, укључујући и аеродром „Гостомељ”, који су, како им је и наређено, падобранци ефикасно заузели и месец дана држали под својом контролом. Код Харкова Украјинци су у септембарској офанзиви потиснули руске снаге. На подручју Херсона им то није пошло за руком. Ипак, Кијев је изгледа ипак направио толики војни притисак да је Москва одлучила да не доживи поново оно што се већ десило код Харкова.

САОПШТИО И ПОГИНУО: Украјински диверзанти су током минулих месеци у региону Херсона извршили више атентата на оне које виде као сараднике окупатора. Повлачење руских снага и њима наклоњеног становништва с десне на леву обалу Дњепра јавно је најавио Кирил Стремусов, руски заменик гувернера Херсона, који је у среду погинуо у, како је саопштено, саобраћајној несрећи, без навођења било каквих детаља.

Наравно, има војне логике да се дуж обале реке, посебно велике као Дњепар, организује јака одбрана и тиме спрече велики губици. Али, због чега су руске снаге, уз неминовна страдања, нападале на више праваца да би се с њих повлачиле? Ту су и политички разлози с којима се треба суочити – Русија је извршила анексију Херсона (као и Запорожја, Доњецка, Луганска и Крима), у очима руске јавности напуштање тог града и дела региона изгледа као одрицање дела (новостечене) територије. Нама на овим просторима то почиње да личи на неславну „тактику” ЈНА из времена распада СФРЈ, потезе без јасног циља, коју је народ прозвао „крени-стани”. А основна ствар у ратовању је имати јасан циљ и истрајати на њему, при чему побеђују они који имају јачу вољу и бољу логистику.

МОБИЛИЗАЦИЈА И МОТИВАЦИЈА: Али далеко од тога да је на помолу руски пораз у Украјини. Борбе у Донбасу, епицентру овог рата, и даље бесне при чему је тамо иницијатива на страни Руса. Да ли ће генерал Суровикин и војнике повучене из Херсона, за које је у поменутом телевизијском извештају рекао да се могу употребити за офанзивна дејства, преусмерити на Донбас? Хоће ли се уз 300.000 мобилисаних војника тамо формирати неке, за Русе прихватљиве, линије чврсте одбране? Да ли ће тактика „крени-стани” сачувати патриотска осећања, мотивацију тих људи коју су обукли униформу и пошли у рат верујући да се боре за безбеднију Русију и „исправљање” историјских неправди?

Поврх свега, од тактичке ситуације на терену за Москву је најважнија она геополитичка – Русија не сме да изгуби сукоб који је започела јер онда, све и са нуклеарним наоружањем, више не би била респектабилна светска сила.

Изгледа да тај руски угао виђења ствари постаје јасан и Западу, који свим средствима, осим животима својих војника, подржава Украјину покушавајући да се преко ње обрачуна с Русијом. Уместо досадашњих фраза о подршци Кијеву до победе, сада почињу да провејавају информације о потреби за разговорима.

ПРЕГОВАРАЧИ И ПОСРЕДНИЦИ: Уосталом, у овом рату већ је било договора који су показали да је дијалог могућ и делотворан, као и да је неопходно учешће посредника, а у тој улози до сада су се посебно истакли Турска и Уједињене нације. Уз њихову помоћ склопљен је споразум о извозу жита из Украјине и Русије преко Црног мора, за који се очекује да ће, упркос проблемима, ускоро бити продужен. У центру за контролу овог споразума у Истанбулу заједно раде украјински и руски официри. Осим тога, обављено је више размена заробљеника. Међу њима и важних притвореника, као што су старешине украјинског контроверзног пука „Азов”, укључујући и странце који су ратовали с њима, или украјински бизнисмен проруских ставова Виктор Медведчук, пријатељ руског председника Владимира Путина. У тим разменама „ВИП заробљеника” посредовали су Анкара и Ријад. А ако су успели ти договори, зашто не би и они на вишем нивоу?

„Вашингтон пост” је објавио да администрација америчког председника Џозефа Бајдена охрабрује украјинске лидере да сигнализирију да су отворени за преговоре. Председник Украјине Володимир Зеленски изјавио је да није „залупио врата” евентуалним преговорима с Руском Федерацијом.

Да, Кијев инсистира на међународно признатим границама, Москва поручује да неће разговарати о припојеним областима Украјине, али су преговори ипак постали тема. И као што се пре сукоба говорило о рату који се десио, сада су тема разговори и за надање је да ће и до њих доћи. Какав ће бити њихов епилог, не може се нагађати. Ако се не буде могло доћи до мировног споразума, можда би се могао договорити прекид ватре, примирје попут оних којима су окончани Први светски и Корејски рат. После толико погибија, најважније је да страдања и разарања престану.