Жртва на стубу срама

Сајбер-насиље, тј. злостављање на интернету, специфично је јер жртва од њега не може да побегне. Напади трају, поруке пристижу, коментари се нижу без паузе, па жртва има осећај да ни код куће не може да буде „на сигурном”. Тако се врши велики притисак на дете и ствара се додатни стрес са којим оно не може да се избори, без последица.

Тимеа Кукла*

(Фото:лична архива)

Када се ради о деци, најчешћи облици злостављања путем интернета су – ширење гласина, лажи, креирање лажних профила који имају за циљ да исмевају жртву или да је представе у лажном светлу, слање увредљивих порука и неовлашћено снимање и фотографисање, те дељење фотографија у циљу исмевања или уцене, као и изопштавање, тј. креирање група и заједница у циљу исмевања једне или више особа, без позивања те особе – особа у групу.

Нажалост, када се ради о сајбер-насиљу, оно се не дешава увек између два детета. Врло чести случајеви злостављања су када се оно дешава између одрасле особе и детета, и ту је најчешћи мотив изнуда новца или сексуалног садржаја. На овакав вид узнемиравања дете може наићи било где на интернету, без издвајања појединих апликација које би могле да буду опасније од других, јер се предатори углавном представљају као њихови вршњаци, како би брже успоставили контакт и поверење детета.

Када предатор жели да од детета изнуди сексуални садржај и са њиме је у комуникацији која већ дуго траје, а да дете не зна да не разговара са својим вршњаком – то се назива груминг.

Груминг се одвија у неколико етапа: предатор одабере жртву, открије њене слабости (нпр. лош однос са родитељима), потруди се да на тој слабости оснује однос са дететом, а онда након дружења почиње да удељује комплименте и велича своју жртву која после лажног осећаја сигурности пристаје на све.

На пример, десило се да је група деце издвојила најосетљивију групу вршњака из разреда, одвела их у школско купатило и присиљавала их да пију воду из ве-це шоље, док је друга група деце то снимала. Деца која су у овом случају била жртве вршњачког насиља, дељењем тог видео-снимка постала су и жртве сајбер-насиља. Видео се прво дели између ђака, а временом доспе до наставника, па до родитеља, и на крају до медија. То је вишеструка виктимизација која жртву ставља на стуб срама и све више утиче на њено самопоуздање.

У многим случајевима дете које је злостављано осећа стид због онога што трпи, па бира да проблем пре сакрије него пријави. Веома је битно да се са децом редовно разговара, и да се реагује и на најмању промену у понашању, као што су бес, агресија, повученост или незаинтересованост.

Услед немоћи и страха многа деца посегну за самоубиством као решењем проблема сајбер-насиља. Живот у страху да ће их неко убити или поделити срамни снимак из школског дворишта, нешто је што дете не може да поднесе без помоћи и подршке.

Када год се ради о интернету и незгодама до којих долази приликом његове употребе, родитељи најчешће посежу за радикалним мерама, као што су – забрана технологије. Дете ком је забрањена технологија кренуће да је употребљава тајно и родитељи неће знати ни да дете има профил, а камоли шта на њему ради.

На едукацијама које Центар за несталу и злостављану децу спроводи, родитељима се саветује да дозволе деци да користе интернет, али да буду детету „пријатељ (пратилац)” на свакој мрежи коју има. Овако ће знати на ком принципу функционише свака од апликација, ко је детету на листи пријатеља и какав садржај оно тамо дели.

Уколико родитељ сумња да је дете жртва сајбер-насиља, у разговору треба да избегава осуђивачки тон и викање, јер жртва никада није крива. Ово је тешка тема и децу је најчешће срамота да признају на шта су све пристали приликом контакта са педофилом или вршњаком који их је уцењивао или злостављао на било који начин. Најбољи савет за родитеље је да се прво насамо саберу, а потом да са пуно стрпљења траже од детета да само објасни ситуацију у којој се нашло.

*Центар за несталу и злостављану децу