Русији прети распад ако изгуби рат

Након што је министар одбране Сергеј Шојгу наредио повлачење руске војске из Херсона, јасно је да тај град неће бити ни поприште „битке свих битака”, ни „други Стаљинград”, како је недељама најављивано. Украјинци су већ повратили трећину Херсонске области, а уколико овладају овим подручјем, то ће по Русију бити веома опасно јер ће и одбрана Крима бити много тежа – каже у разговору за наш лист др Александар Животић, професор на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду. Према његовим речима, руској страни сада остаје да утврди леву обалу Дњепра, као што утврђује и прилазе Мариупољу и Мелитопољу, и да се пред почетак зиме спреми за неку врсту активне одбране, то јест за заштиту досегнутих циљева.

Насупрот онима који су злослутили битку епских размера за Херсон, ви сте предвиђали да на украјинском ратишту предстоји период релативног затишја. На чему сте засновали такву процену?

Напросто климатски и природни фактори диктирају динамику ратовања. Конфигурација терена на источним војиштима je таква да расквашено тло после обилних киша постаје тешко проходно за војну технику и оклопне јединице. На југу, у приморском делу Херсонске области, земљиште је песковито и клима је другачија, па су и у ово доба године биле могуће замашније операције, тим пре што је јесен каснила. Међутим, и тамо полако стаје офанзива украјинских снага. Сада се ограничавају на ударе по саобраћајној инфраструктури, по путевима и мостовима. При томе је руска страна у сталном ризику да би уски коридор од Мариупоља до Херсона неким брзим продором могао да буде пресечен на више места. У перспективи, очекујем да ће се кључни догађаји на војном плану одвијати на истоку Украјине, можда и у делу Запорошке области. У области Доњецка, где се активно ратује већ осам и по месеци, руска страна је постигла минималан напредак. Оно што је постигнуто у Луганској области анулирано је украјинском контраофанзивом. Тако да се, према садашњем стању ствари, на фронтовима не назире брзи крај рата.

У првим данима специјалне војне операције чинило се да ће се све завршити брзо, „нокаутом у првој рунди”

Искуства савремених сукоба поучавају да војне интервенције морају да се окончају за седам до 15 дана. Уколико се то не догоди – заглибили сте се. Управо се то десило Русији. Потцењен је одбрамбени потенцијал Украјине и пренебрегнута је чињеница да је њена војска, уз материјалну и саветодавну помоћ Запада, знатно ојачала у последњих осам година. Сви њихови водећи официри су млађи људи, завршили су војне школе на Западу, а при томе им је руска војна доктрина добро позната. Уз то, калили су се у осмогодишњим сукобима у Доњецкој и Луганској области. Осим што су овладавале све савременијим наоружањем, украјинске снаге су у траншама од по 10.000 војника упућиване на шестонедељну интензивну обуку у Пољску и Велику Британију. И нису одлазиле само одређене специјалности већ читаве јединице ранга батаљона – од команданата до кувара. У условима рата висок ниво обучености и опремљености надограђен је обилатом обавештајном подршком. Запад украјинској војсци асистира свим својим капацитетима за електронско извиђање, од сателита преко специјализованих авиона до беспилотних летелица, што омогућава добијање информација у реалном времену. Колико је то значајно, показао је успех контраофанзиве покренуте крајем августа. Још једна битна ствар се не сме сметнути с ума: Украјинци се боре код куће, што њиховим трупама улива додатну снагу и мотивисаност. Постојала је та поука и у српској војној доктрини пре више од сто година: „Један који хоће вреди више од тројице који морају.”

У добром делу овдашње јавности преовладава утисак да је Русија на Украјину подигла само „мали прст” и да ће се њена војна надмоћ тек показати?

Чињенице говоре другачије, да не кажем супротно. До мобилизације проглашене 21. септембра Русија је употребила све што је могла, када је реч о копненој компоненти оружаних снага. Нема ниједне јединице копнене војске, оклопне или мото-стрељачке бригаде из које батаљонске групе нису ангажоване на украјинском ратишту. Ту мислим и на копнену компоненту морнарице, морнаричку пешадију и ваздушно-десантне јединице, Уз то, велики део тзв. стратегијске авијације користи се у акцијама ракетирања, као и целокупна Црноморска флота. Покушана је и употреба дела Пацифичке флоте, али то је осујетила Турска, затворивши Босфорски мореуз за пролаз руских бојних бродова у Црно море. Ипак, Русија пред крај деветог месеца ратовања не контролише у целини ни територије које је формално припојила. Није остварила премоћ ни у ваздуху, иако је у том сегменту Украјина добила најмању помоћ Запада.

Шта би се могло догодити с Русијом ако буде принуђена на повлачење са свих територија у Украјини, укључујући и Крим?

Војни пораз би свакако имао огромне последице на унутрашњем плану. У првом реду дошло би до политичких промена, али то је најблаже што би се могло десити. Постоји опасност од различитих превирања која би се врло вероватно прелила на социјални план. Улазећи у ову војну операцију, руско руководство је много тога ставило на коцку. Не само међународни престиж државе већ и питање опстанка земље у садашњем облику. Ваља знати да Русија током векова није настајала као национална држава, већ као империја која се ширила на југ и исток. Она је многонационална и мултиконфесионална творевина, саздана је од бројних федералних јединица, аутономних области и регија. У случају већих унутрашњих превирања и ломова, Русија би могла да попуца управо по тим шавовима.

У својим анализама сукоба у Украјини увек сте истицали да то није само оружани, већ и економски, пропагандно-информациони и енергетски рат. Како Русија стоји на ова три „цивилна” фронта?

Пропагандно-информациони рат је убедљиво изгубила, у том сегменту је Русија апсолутно недорасла Западу. На економском фронту се још држи, мада трпи велике губитке. Између 2014. и 2019. БДП је опао за трећину, а према релевантним проценама, на ниво привреде из 2021. Русија ће се вратити тек 2028, чак и ако се рат у Украјини заврши брзо и у складу с постављеним циљевима. У овом времену убрзаног напретка, деценија технолошког заостајања је катастрофа за земљу која претендује да буде велесила. Што се тиче енергетског аспекта рата, Европа поручује да ће се за неколико година ослободити зависности од руског гаса и нафте. Сад чујемо да Шолц каже како је Немачка тај циљ већ постигла по питању гаса, Француска шаље сличне поруке... Ако је то стварно тако, онда је Русија заиста у великом проблему јер је и она зависна – од извоза енергената. У Европу је одлазило чак 84 посто њеног гаса. Овде је важно рећи да се Запад никада није нарочито плашио Русије на економском, па ни на енергетском плану. Али се зато плашио њене копнене војне моћи. У светлу развоја догађаја у Украјини, сада је и тај страх развејан. Уосталом, и званична Москва признаје да има предност једино у сегменту надзвучног ракетног наоружања. И то је она мање видљива суштина силних пакета санкција Русији, који се правдају намером да се заустави њена ратна машинерија. Прави циљ је да се Русија за дуже време одсече и изолује, да се доведе у стање хроничног заостајања. Таква Русија била би по мери Запада. Нарочито је као слабији и послушни партнер потребна Америци у будућем великом сукобу с Кином, за који се надам да неће бити и оружани. С друге стране, и Кина рачуна на Русију, такође као на свог слабијег партнера у том „великом финалу” за глобалну премоћ. Те и такве претензије две велике силе јесу трагедија руског народа и државе.

У светлу ових чињеница, јасно је зашто месецима нема видљивих мировних иницијатива, попут почетних покушаји председника Макрона и Ердогана...

Ниједној страни сада не одговара крај рата. Русија је далеко од војне позиције која би јој омогућила да диктира услове мира, а Украјина, осокољена војним успесима, верује да би могла да оружјем избори повратак на стање пре 2014. године. Уз већ поменуте мање или више скривене циљеве Запада, јасно је зашто окончање војних дејстава није ни на видику. Овај сукоб би могао да потраје дуго, да се претвори у оно што Британци зову вишегенерацијски рат. До обрта би евентуално могло да дође уколико стабилност Европе буде угрожена услед незадовољства становништва због пада стандарда, инфлације и несташица. То би онда изнедрило неку међународну мировну иницијативу, можда чак и притисак на Кијев да пристане на извесне уступке.

Притисака и међународних иницијатива у овом периоду није поштеђена ни Србија иако се не налази близу епицентра сукоба на истоку Европе?

Када је Русија ушла у Украјину да оружјем заштити своје интересе, то је значило да је српски фактор на Балкану препустила на милост и немилост Западу. У условима тектонских поремећаја међународних односа навучена је нека нова гвоздена завеса од Балтика до Црног мора. И све што је испод те линије разграничења интересних сфера Запад сматра својом неприкосновеном зоном утицаја. Зато је јасно да ће по питању Косова и Босне и Херцеговине притисак бити све већи, јер читаво ово подручје третирају као своје двориште, из кога ће помести све што им смета.

Како да се као држава и народ равнамо према тим новим околностима да би остварили своје интересе или барем прошли с најмање штете?

Морамо да јасно уочимо где се укрштају линије интереса великих сила и какве су њихове пројекција будућности Балкана. Ово јесте велика криза, али и одсудна шанса да одредимо своје место у координатном систему. Ми видимо да се појављују обриси некаквих понуда које у том смислу стижу Србији. Није још познато шта је све у том пакету, али нас историјско искуство од краја осамдесетих учи да кад год би одлучили да нешто априори одбијемо, следећа понуда би била гора. Ако не покажемо спремност да се уклопимо у нови светски поредак који је у настајању, алтернатива је изолација. Тако изоловани, бићемо проглашени претњом по суседе. А то повлачи отварање питања граница. У том случају, нема одбране интереса ни на Косову, ни у Републици Српској, нема развоја, нема страних инвестиција. Економија се данас све више ставља у функцију државне политике, у функцију оног што се у ширем смислу може означити као одбрамбена политика. Зато не треба имати илузија да ће иностране фирме остати у земљи која се определила за изолацију, без обзира на државне субвенције које овде уживају. И у Русији су стране компаније имале повољне услове за пословање, па су се за три дана сви покупили и отишли.