Мудрост, поверење и сећање

Грађани од својих националних лидера очекују да управљају одговорно и у интересима државе. Надају се да ће лидери бити благословени мудрошћу и добрим расуђивањем, те да ће своја овлашћења спроводити вођени одговорношћу.  Заузврат, лидери придобијају поверење људи којима владају.

У демократским друштвима људи су слободни да доносе личне судове о својим лидерима и њиховим поступцима, и да их преко изабраних представника контролишу. Имају слободан приступ информацијама како би утемељили своје ставове, и могу користити своја права на слободно изражавање и мирно окупљање, како би те ставове изнели пред оне који су на власти.

Ма какав био систем владавине, људи би свуда требало да буду у стању да верују да ће њихови политички лидери деловати у складу са фундаменталним интересима своје земље и својих грађана.

Покретање нелегалне, ничим испровоциране инвазије, испредање опне лажи како би се претварали да држава није у рату и да на десетине хиљада војника не гину непотребно, изоловање сопствене државе од остатка света, мобилисање невољног становништва и изазивање масовног егзодуса квалификоване радне снаге, тешко се могу описати као рад у интересу државе.

Одговор Владимира Путина на војне неуспехе, међународну осуду и незадовољство на домаћем плану је даље увлачење државе у блато конфликта, и покретање још снажнијег насиља према народу Украјине, паралелно са расипањем руских живота. И уместо да заустави ово лудило, Путин је покушао да оправда тешке повреде међународног права и међународних обавеза Русије фантазијама састављеним од неистина и искривљене историје.

Овај конфликт нема никакве везе са одбраном цивилизације од „сатанизма” или са „денацификацијом”. У питању је ништа више од бруталног, неизазваног напада на једну независну државу. Путин је био агресор у тренутку када је анектирао Крим 2014. године, као што је агресор и данас. Свако ко у ово сумња, требало би да погледа изразе олакшања и среће на лицима људи у тек ослобођеним украјинским градовима и селима.

Ове безумне смрти, уништење и девастација оставиће мрљу на репутацији Русије. Што дуже трају, мрља ће постајати све тамнија. Очекивање да би војници, који су у Путиново име можда чинили ратне злочине, могли напросто да се оперу од греха, је гротескно. Сигурно постоје многи у Кремљу који се плаше дана када ће морати да се суоче са последицама тога што су подржали овај авантуризам, па и у очима свог сопственог народа.

Сваке године, 11. новембра, обележавамо завршетак Првог светског рата, чином сећања на оне који су дали своје животе у овом конфликту, и конфликтима који су уследили. Чланови британских, канадских и пољских оружаних снага, као и лекари, медицинске сестре и друго медицинско особље, почивају на гробљима у Београду и широм Србије. Они су дали своје животе, раме уз раме са савезницима, бранећи слободу овог дела Европе. И ове године смо положили венце и одали им поштовање, у духу сећања, помирења и наде да се прошле трагедије неће поновити.

Трагична иронија је у томе да је у тренуцима када смо се припремали за одавање поште погинулима, Москва слала своје слабо опремљене и лоше обучене регруте на запад, не да ослобађају већ да окупирају, убијају и буду убијени. Последице по Русију су нарастајућа изолација и наношење штете самој себи. Свако ко брине о будућности не само народа Украјине, већ и Русије, мора да пошаље недвосмислену поруку да је најбољи пут да се смање разарања и патње, да Кремљ моментално промени свој курс.