Избрисан и прогнан у смрт

Трагедија породице Петроњић почиње 2. септембра 1992. када је полицијска патрола код Цеља зауставила ауто којим је управљао Драгомир Петроњић, стар 32 године. Драгомир није направио никакав саобраћајни прекршај, заустављен је насумице, у рутинској контроли. Три дана раније из Аустрије, где је радио као сезонац, вратио се кући у Цеље да би продужио важење пасоша. Судбоносног дана креће у посету пријатељици Марији, али му полицајци без икаквог образложења одузимају возачку дозволу и личну карту, иако су оба документа била важећа. "Пустили су га да вози даље, али су рекли да их идућег дана сачека код куће јер ће му вратити документа. Мој брат није слутио да га чека ишта лоше, није био ништа крив, нити је икоме ишта нажао учинио. Уопште није разумео у чему је проблем. Нека грешка, рекао је. Два полицајца су дошла код нас 3. септембра 1992. око подне и упитала да ли је Драгомир код куће. Рекли су да мора с њима. Схватила сам да је нешто кренуло по злу када су му испред зграде, као најгорем криминалцу, натакнули лисице", прича за "Политику" Драгомирова сестра Драгојла Поповић.

Отад се Драгомиру губи сваки траг. Породица га је тражила пуних 15 година, узалуд. До 1995. су се Драгојла, времешна мајка Стојка, тешко оболели отац Раде и Драгомирова ћерка Ранка потајно надали да је жив. После су знали да је мртав. Прве две године откако га је словеначка полиција одвела с кућног прага, Драгојла и Ранка нису знале шта се са њим десило, нити да је он истог дана "упућен преко словеначко-хрватске границе" у пакао рата. Ова информација је Драгојли одшкринула врата мрака после безбројних јалових распитивања у полицији и суду у Цељу где породици нико није хтео да саопшти шта се са Драгомиром десило.

Да је упућен преко границе, наведено је у писму које је послао Марко Погоревц, тадашњи саветник владе Словеније и шеф кабинета тадашњег министра унутрашњих послова Андреја Штера. Отписао је Драгојли да је њен брат "прогнан из Словеније јер је у Словенији пет месеци, од 1. априла до 2. септембра 1992, боравио незаконито". Лаконска тврдња високог функционера полиције била је први шок – одакле му то да је Драгомир у Словенији боравио незаконито кад га је словеначка погранична полиција на међународном прелазу Шентиљ пустила да уђе у Словенију из Аустрије свега четири дана уочи хапшења?

Погоревц је 15. 3. 1994. Драгојли лежерно тврдио да је такав полицијски поступак "уобичајен": "Наши полицајци вашег брата нису непосредно предали хрватским органима безбедности, већ су усмено од њега захтевали да оде из Словеније (Цеља) у Хрватску редовним возом". Драгомир, Србин, у зону рата никада не би отишао добровољно, већ под полицијском паском, сигурна је Драгојла. Полицијску присилу доказује узгредна полицијска забелешка у којој је наведен тачан датум и место где је Драгомир присиљен да пређе на хрватску страну: "Драгомир Петроњић изашао је из Словеније у 17.10 сати преко граничног прелаза Рогатец дана 3. 9. 1992".

Породица Петроњић се после Погоревчевог писма надала да је Драгомир у неком хрватском затвору или логору, све док Драгојли априла 1995. из Загреба није стигао одговор Ненада Пероша, тадашњег начелника Одјела за потраге и појачани надзор Министарства унутарњих послова Републике Хрватске, бр. 511-01-28-3811/95 МК. Перош се одазвао Драгојлиној молби да јој помогне, откривши да је Драгомир после Словеније два дана "транспортован" кроз Хрватску: "Према евиденцији о примопредаји војно и радно способних избеглица – држављана Републике Босне и Херцеговине, с циљем враћања у матичну државу, 5. 9. 1992. је на граничном прелазу на Каменскем, односно Вињанима властима Републике БиХ предата група у којој је био и ваш брат Петроњић Драгомир, отац Раде".

Писмо завршава саветом да се Драгојла за "све друге информације обрати властима БиХ". Драгојла је наредну деценију потрошила на покушајима да добије одговор из Сарајева, а Дамир Машић, службеник амбасаде БиХ у Љубљани, на "Политикино" питање о Драгомировом случају (маја 2007) изражава сумњу да је опис Драгомировог пута између Словеније и Вињана на хрватско-босанској међи тачан, јер сматра немогућим да би се "нешто слично догодило у време најгорих ратних окршаја".

Реконструкција Драгомирове депортације показује да је он пребачен из континенталне Хрватске до неколико стотина километара удаљеног граничног прелаза у близини Метковића. Укратко, словеначка полиција је уз медијацију хрватских колега Драгомира изручила тадашњој Херцег-Босни, органима босанских Хрвата који су се у ХВО борили против Срба и власти у Сарајеву. Неизбежно је питање како је могуће да Словенија дугогодишњег сталног становника Цеља баци у рат и изручи страни за коју је знала да ће у особи, која припада српском народу, препознати националног непријатеља, и све то у време масовних ликвидација цивила?

Изгледа невероватно, али врх словеначке полиције брани се незнањем. Према речима одговорних у полицији Цеље, полицајци "нису знали за рат у Хрватској и Босни".

Драгојла је тек крајем деведесетих година прошлог века, када је у Словенији после прве одлуке Уставног суда покренута јавна расправа о незаконитости "избриса", схватила да је и њен брат невина жртва незаконитог брисања из регистра сталног становништва Словеније. Возачка дозвола која је Драгомиру одузета уз друга документа била је потпуно важећа легитимација, изузев пасоша који је баш тада истекао.

У архиву цељског суда за прекршаје где је полиција привела Драгомира због "илегалног боравка", пронашли смо документ П2722/92 који од 2004. више није доступан! У документу је писало који судија за прекршаје је казнио Петроњића под (данас знамо – незаконитом) оптужбом да нема документа и на лицу места наплатио казну у вредности данашњих 20 евра. Иако судија Драгомиру није изрекао "меру безбедности протеривања странца из државе", а пресуда постајала правоснажна тек 12. 9. 1992 – полиција му није дозволила ни да се јави породици већ га је одмах изручила Хрватској.

Ранка и Драгојла и данас живе у Цељу. Ранка данас има онолико година колико је имао њен отац када је одведен на смрт.

--------------------------------------------------------------------------

Словеначки ратни злочин

Драгомиров случај није усамљен. У словеначким архивима постоји траг да су до 1992. судије за прекршаје у Цељу изрекле четири "мере безбедности протеривања странца из државе", али међу њима није Драгомир. Међународне конвенције, на чије поштовање се обавезала и Словенија, забрањују протеривање странца у ратне зоне. Полицајци који су "обрађивали" Драгомира Петроњића били су у његовом дому, код његове породице и уверили се да је становник Цеља, а упркос томе су га прогласили "илегалцем из Босне" и са лисицама на рукама избацили у најкрвавији рат у Европи после Другог светског рата. Истражујући Драгомиров нестанак, примили смо 7. 3. 2007. писмо Дарка Белака, председника окружног суда у Цељу, које доказује да словеначка полиција не само да је кршила међународне конвенције него се поставила и изнад закона. Пресуда судије П2772/92, упозорава Белак, није изрекао меру "депортације странца«. Тако је Драгомир на стратиште послат – незаконито, чак и према тада важећим законима.