Изгубљени рецепт

Медовина, врста напитка од ферментисаног меда и воде, била је врло популарна у средњем веку а то поново постаје и сада – неколико врста се већ комерцијално производи у Британији. Пре неколико година се размишљало и о могућности обнављања производње медовине која се некад пила у планинама Шкотске, а која је, због додатка вреса, имала једну врло специфичну арому. Рецепт је био најстроже чувана тајна. Према легенди, последњи који је знао тајну справљања медовине био је Пикта, свештеник једног шкотског племена. Прича каже да је он обећао шкотском краљу да ће му дати рецепт, али на месту где нико неће моћи да чује њихов разговор. Свештеник је одржао обећање али и заувек сачувао рецепт тако што је одвео краља на врх једне литице, привукао га себи, прошапутао тајну, а онда скочио у амбис повукавши за собом и краља.

Да ли ће изгубљени рецепт икада бити поново нађен? Томе су се надали археолози када су на острву Рум, близу западне обале Шкотске, 1984. ископали комаде ћупа старог 4.500 година који су садржавали неку лепљиву црну супстанцу (очигледно остатке неког пића). Лабораторијске анализе су показале да потиче од ферментиране мешавине меда од вреса, овса, јечма, краљевске папрати и ливадских трава. Са хемичарима шкотске дестилерије вискија „Вилијам Грант и синови” направљен је покушај да се на основу нађених остатака произведе пиће из каменог доба. Али кад је дошао дан дегустације, док су новинари и публика послуживани из специјалних ћупова, утврдило се да пиће има неки веома чудан укус који би најкраће могао да се опише као „другачији”. Сасвим је могуће да је управо он био разлог што је шкотска медовина престала да се прави!

Најчуднија употреба медовине, или било ког другог алкохолног пића, везује се за Маје (250–900). Они су правили медовину ферментирањем меда у ћупу у који би ставили жабу крастачу (Bufo marinus) чија се кожа састоји и од неких отровних супстанци. Маје су медовину коју су правиле користиле током религиозних церемонија као клистир, који се давао путем шприца од коже или цевчице направљене од кости. Иако ово звучи више него дегутантно, изгледа да се Мајама такав начин конзумације медовине допадао.

Још једно популарно пиће којим су нас древни народи задужили јесте саке. Западњаци сада доста добро познају то јапанско пиће, али врло мало њих зна да је оно међу ретким алкохолним напицима који су се справљали у Кини и Јапану. Саке се углавном прави од житарица, најчешће пиринча.