Смртне пресуде не утишавају бунт у Ирану

Пре 43 године излазили су на кровове кличући Хомеинију и захтевајући одлазак шаха Резе Пахлавија. Сада у девет сати увече са истих кровова се чује ехо повика „Смрт диктатору” упућен врховном вођи Алију Хамнеију, који је 1989. наследио оца исламске револуције.

Шта се догодило у Ирану да би један велики ајатолах био слављен, а други постао омражен код знатног дела урбане младежи, студената, ученика, лекара, адвоката, али и радника, који се солидаришу с доскора незамисливим таласом протеста који већ два месеца предводе девојке и жене?

Теократска власт Исламске Републике није у стању да спречи свакодневне демонстрације изазване смрћу 22-годишње Махсе Амини 16. септембра, после привођења у просторије техеранске „моралне полиције” због „неприкладног” ношења обавезног хиџаба.

Демонстранти немају своје лидере. Уједињује их љутња због наметања хиџаба, али и заједничко незадовољство због сиромаштва, корупције или инфлације. Окупили су их захтеви за правом на слободу одлучивања о томе како ће своја верска или друга опредељења исказати у друштву.

Једнакост је у темељу најдужег непрекинутог таласа протеста од победе исламске револуције 1979, који на површину избацује дубоко незадовољство конзервативним режимом, али и некада утицајним, а данас пасивним реформистима.

Власт се ослања на силу и претње. Револуционарни суд у Техерану осудио је на смрт три особе које су учествовала у протестима под оптужбом за „непријатељство према Алаху”. Још 20 можда чека иста пресуда, али ниједан покушај да се у 129 иранских градова и 115 универзитета успостави ред није успео, упркос погибији више од 330 особа и 15.000 ухапшених.

Демонстранте није зауставио позив врховног вође обавештајним и судским властима да „поступају по дужности”. Први су то протумачили као дозволу за јачање репресије. У име других огласио се шеф правосуђа поруком да неће бити милости за организаторе протеста.

Демонстранте није застрашило ни извођење на јавна суђења у Техерану 1.000 ухапшених и оптужених за „субверзивне акције”, све с циљем да се остали застраше, као ни покушај да се претњама смрћу застраши породица Махсе Амини, која је прва посумњала да је њихова ћерка умрла од срчаног удара – после тортуре коју је доживела.

Комеморативне протесте на 40 дана од смрти првих жртава није зауставило ни саопштење за јавност које су потписали чланови парламента захтевајући од судства „одлучне” мере.

Видео-клипови муњевито се шире друштвеним мрежама. Девојке и жене један за другим пуштају снимке које их приказују како без хиџаба ходају улицама Техерана и других градова. Иранска клизачица на леду појавила се без мараме на подијуму на којем је примила златну медаљу на такмичењу у Турској. Пре тога се репрезентативка без хиџаба такмичила у пењању на турниру у Јужној Кореји.

На Шариф универзитету за технологију, једном од најпрестижнијих академских центара у земљи, недавно су одржане велике седеће демонстрације студената и професора. „Наша тамна ноћ завршиће се зором”, певали су. Сличне манифестације бележе се и по другим универзитетима.

Пркосно, дан пошто је командант моћне Револуционарне гарде Хосеин Салами запретио да ће 29. октобар бити „последњи дан” протеста, поново су изашли на улице. Ангажовање елитних снага Револуционарне гарде, које доскора нису биле укључене у покушаје сламања протеста, показује да режим није у стању да смири кризу и да се ослања искључиво на силу. То је очито одлука с врха, јер гардисти директно одговарају само врховном вођи.

Кад се чује да су неке ученице послате у психијатријске установе да би им се „поправило понашање”, онда то само јача револт. Кад се прошири вест да се хапсе познати или да је прослављени млади кувар Мершад Шахиди, познат као ирански Џејми Оливер, страдао у затвору од припадника Револуционарне гарде, онда револт прерасте у бес. Насиље је експлодирало и у граду Караџу током комеморације девојци које је била тикток звезда, а по тврђењу породице убила је полиција кад је присуствовала демонстрацијама. Хадит Наџафи одмах је постала нови симбол отпора.

Последњи у низу бруталних обрачуна догодио се у југоисточној провинцији Систан Балуџистан. Амнести интернешенел говори о најмање 66 убијених у Захедану, центру провинције у којој живи два милиона Балуџистанаца, који се, као и Курди, жале на дискриминаторски однос власти у Техерану. У истом граду је 30. септембра убијено близу 90 мирних демонстраната, што је најцрњи петак досадашњих немира.

Власт покушава да учеснике „немира” подели на „младе који нису непријатељи, већ наша деца преступници”, и „насилнике” које су заврбовале западне тајне службе да нападају припаднике снага реда. Две новинарке које су писале о случају Махсе Амини ухапшене су под оптужбом да раде против националне безбедности и да се баве пропагандом против Исламске Републике. Власти тврде да су прошле обуку ЦИА, што је изазвало револт њихових колега.

Командант Револуционарне гарде отворено оптужује власти у Ријаду да стоје иза канала Иран интернешенел, који се емитује из Лондона, а владу у Лондону сматрају одговорном да преко канала на персијском језику охрабрује протесте.

Сви покушаји да се кривица пребаци на страни фактор – Американце, „ционистички режим” Израела, Велику Британију и Саудијску Арабију – падају у воду јер негирају аутохтоност бунта на којем Запад свакако покушава да профитира. „Не брините”, ослободићемо Иран”, поручио је недавно председник Џозеф Бајден.

Ајатоласи се ослањају на силу, али сила ради против власти.