Играч на више карата

Мало је личности у савременој историји Турске које су, као Реџеп Тајип Ердоган, тако брзо избиле у први план не само у земљи него и у свету. Учинио је Турску незаобилазним фактором у међународним односима, поготово на евроазијском простору. Он је вешт политички играч који увек има резервни потез.

Искусни Ердоган једном ногом увек чврсто стоји у НАТО-у. Он је назаобилазан савезник Вашингтона на евроазијским просторима: ка Русији, Ирану, Кини. Али у исто време одржава добре односе са Владимиром Путином и Си Ђинпингом. Зато му западни савезници на поједине политичке испаде гледају кроз прсте. Он то умешно користи, поготово што зна када треба да се заустави. Свестан је да је Турској (засад) место у одбрамбеном систему НАТО-а, али често изазива савезнике.

Турска је недавно одбила да прими саучешће амбасаде САД поводом терористичког напада у Истанбулу. На самиту Г20 у Балију, дан касније, Ердоган се срео са председником Џозефом Бајденом и разговарао о куповини 40 авиона Ф-16 и даљој сарадњи две земље. Малтене као да се пре тога ништа није догодило.

Када је турска армија 2015. године на граници ка Сирији оборила руски авион Су-24, председник Путин је блокирао све чартер-летове ка Турској, што је тешко погодило туристичку привреду. Запретио је да ће заврнути вентил и на гасоводу уколико му се Ердоган не извини. На тренутак је настао мук, јер извињење је у турској култури као клечање на коленима. После шест месеци, који су коштали турску неколико милијарди долара, стиснуо је зубе и извинио се Путину. Први пут у животу. Али Ердоган је то већ наплатио – Турска је сада једина од ретких земља која нема проблема са гасом.

Ердоган је данас практично једина веза између НАТО-а и Русије. Успешно је посредовао у извозу житарица из Украјине и сусрета шефова обавештајних служби САД и Русије. Сада покушава да у Истанбул доведе лидере две земље које су у рату девет месеци. Када је учврстио позиције у земљи, он је успео да се наметне као незаобилазан фактор у решавању проблема муслимана од Босне, преко Либије и Азербејџана, све до Авганистана.

Када је пре 20 година победио на изборима, многи су веровали да ће бити пролазна епизода. Поготово што је кратко пре тога био у затвору због рецитовања милитантних стихова: „Џамије су наше касарне, минарети су наши бајонети, верници су наши војници…” Право из казамата је засео у премијерску фотељу и поручио: „У Турској више ништа неће бити као што је досад било.” Многи су се насмејали, сумњичаво вртели главом. Више не.

У Турској му једни аплаудирају, а други звижде. Често се чују и дилеме: исламиста или реформатор, харизматична личност или вашарски популиста, диктатор или полудемократа. Он је у исто време све то – мање или више. После промене устава и увођења председничког система све полуге власти су сада у његовим рукама. У опозицији кажу да је он султан (падишах), али изабрани, јер је Ататурк пре сто година укинуо калифат.

Мада је у годинама (68) не пада му на памет да устукне са политичке сцене. Већ се кандидовао, по трећи пут, за шефа државе на изборима који се одржавају идуће године. „Ја сам играч на дуге стазе”, поручује он онима који би да му што пре виде леђа.