Мехранови живот и смрт на аеродрому

Живот није Спилбергов филм. Да јесте, Мехран Карими Насери не би скончао од срчаног удара на поду терминала француског Аеродрома „Шарл де Гол”. Уместо несрећног живота, овај Иранац би, како је то режирао Стивен Спилберг у филму „Терминал”, испунио свој сан и живот провео код куће. Амерички режисер је, инспирисан бизарном судбином Мехрана Насерија, снимио чувени филм у којем Том Хенкс глуми Виктора Наворског из Кракозије, који остаје заробљен на аеродрому у Њујорку где упознаје пријатеље и лепу стјуардесу коју глуми Кетрин Зита Џонс. Напослетку, захваљујући хуманој и емпатичној црти људи, Виктор напушта заточеништво, одлази у џез клуб по аутограм од музичара и тако остварује очев сан због којег је и кренуо на путовање, а потом задовољан одлази кући.

У реалности Мехран, који је у париској ваздухопловној луци преминуо 12. новембра, био је политички избеглица из Ирана. Провео је на аеродрому 18 година, где је живот био све само не романтизована авантура. Мехран Насери је у потрази за мајком завршио у углу терминала број један. Било је то 1988, када је имао 43 године. Уместо да тамо буде кратко, док проблем с документима буде решен, дани проведени на аеродрому претварали су се у седмице, седмице у месеце, месеци у године. Црвена тапацирана клупа постала је његов дом пуних 18 година. Наиме, Насери је без потешкоћа путовао Европом до поменуте године када је с картом за Лондон у једном правцу стигао на Аеродром „Шарл де Гол” без пасоша. Рекао је да су му документа украдена на париској железничкој станици. Одричући се процедуре, пустили су га да полети до Аеродрома „Хитроу” у Лондону одакле га је служба за имиграцију вратила на париски терминал. Није могао да докаже ко је, нити да има избеглички статус. Власти су инсистирале да је на француском тлу илегално али нису могли да га депортују јер га ниједна земља није прихватала – све до 1999. Тада је добио дозволу да напусти аеродром. Могао је напокон да иде куда пожели, али он није желео нигде да оде. Након толико година чекања, плашио се да закорачи у свет и напусти терминал. Одлучио је да остане још седам година. Доктори су тада говорили да је Насери био у шоку, када му је, након 11 година агоније, речено да је слободан. Живот на аеродромској клупи оставио је трага на његово ментално здравље. Новинари који су у то време разговарали са њим приметили би да о аеродрому прича с посебном емоцијом и изразом лица који човек има када говори о свом дому. Као да је место на којем је био заглављен и одакле је водио најтеже битке, против система али и оне са собом самим, постало једино сигурно уточиште.

Особље аеродрома га је волело и бринуло о њему, звали су га сер Алфред. Путници би га поздрављали и доносили му одећу, храну и новац. Међутим, медицински тим сматрао је да би зарад психичког здравља Насери требало да напусти аеродром. И отишао је 2006. године. Није познато где је и како живео све до септембра ове године, када се вратио на „Шарл де Гол”. Колају приче да је боравио у избегличким смештајима, да се често селио, као и да је након снимања „Терминала” добио новац од Спилберга који му је омогућио да пристојно живи неко време. Називају га чудаком, трагичним човеком бизарне судбине. Пре би се рекло да је Мехран човек који не припада ниједној земљи, симбол избеглиштва, заточеник система и међународне политике. Да је обичан човек, јер ко није некада осетио да живи као Насери на аеродрому – немоћан и заглављен у којекаквим вакуумима.

Мехран Насери припадао је аеродрому, а његова приврженост овом месту огледа се у одлуци да се у септембру, свега два месеца пре смрти и у позним седамдесетим годинама, тамо врати. Писало се о њему тада као о човеку који се вратио на „Шарл де Гол” да живи као бескућник. Мада, више делује да је Насери, након година лутања одлучио да, као да је предосећао, последње дане проведе на једином месту где је припадао, на црвеној тапацираној клупи између пицерије и продавнице електронике на терминалу један париског аеродрома. Тамо је имао сточић за којим је јео и пио кафу. Поседовао је гомиле докумената, ручно огледало, електрични бријач и мио глас. Бркове је уредно подшишавао. Имао је колекцију новинских чланака који су га описивали као чудног човека. У интервјуу који је „Њујорк тајмс” направио са њим 2003. године, Мехран је рекао да никоме није био битан и занимљив док није дошао на „Шарл де Гол”, који је назвао местом слободе – одакле можете да одете где год пожелите.