ЗСО више од НВО, мање од аутономије

Последњих годину дана поједини западни центри моћи покушавају да створе неку „своју” Заједницу српских општина коју би прихватили косовски Албанци. Оваква творевина, наводно, била би компромисно решење, а Београд би у том случају био стављен пред свршен чин – да се сагласи. У супротном би био окривљен за опструкцију дијалога и оптужен за подизање тензија на Косову и Метохији.

Берлин и Лондон уз помоћ неких „демократских” дипломата из САД покушавају да нађу чаробну формулу којом би и Приштина и Београд били задовољни. Рат на истоку Европе убрзао је дипломатске мисије које уз помоћ разних стручњака за право, али експертских организација, смишљају како да ова заједница буде више од невладине организације, али мање од договорене аутономије. И то је оквир у коме се крећу све иницијативе. Обе стране би могле да имају примедбе на радну верзију, али би суштина основног предлога била кичма ЗСО.

Овај део међународне заједнице заборавља да је ЗСО темељ Бриселског споразума од пре десет година и бесмислено је поново отварати то питање, а не покренути рецимо питање енергетике, правосуђа, полиције, позивног броја... Управо по питању ЗСО може се видети да је Београд изигран и преварен у доброј мери, јер, како је време показало, Бриселски споразум и није направљен да би га поштовали сви, већ само Срби. А интереси локалних Срба који су требали да буду заштићени на овај начин нису ни близу да се тако нешто догоди, поготово ако се узме у обзир самовоља Албина Куртија.

Премијер привремених приштинских институција Албин Курти на седници покрајинског парламента рекао је да није променио став о ЗСО. „Што се тиче удружења, мој став је познат и јасан. О питању на које сам одговорио безброј пута немам шта ново да кажем”, рекао је Курти.

А премијерка Србије Ана Брнабић наводи да је Бриселски споразум први споразум о нормализацији и да он мора да се имплементира. Подсећа да је већ договорен и отписан и да његову имплементацију гарантује Европска унија. Она је почетком септембра приликом посете Косову и Метохији били и више него јасна по овом питању. „Ми не одустајемо од оног што наш народ на Косову и Метохији с правом жели и захтева и такође настављамо да инсистирамо сваки дан на формирању ЗСО. То је приоритет, без тога даљи разговори нису могући, зато што је ЗСО кичмени стуб Бриселског споразума. Не можете разговарати о другом споразуму о нормализацији ако нисте применили први споразум. Зато је моја порука данас и овде као и свуда стално, ЗСО мора бити успостављена што пре”, истакла је Брнабићева.

Српски државни врх је свестан да се далеко иза дипломатског светла – наравно, идући у сусрет пројектованој независности – покушава скројити неки модел наводне аутономије Срба на Космету. На столу су разни видови аутономије, од белгијског модела, до кантоналног устројства Косова као Швајцарске, а у оптицају је био и скандинавски модел. Специјални немачки изасланик за западни Балкан Мануел Сарацин изјавио је да не постоји француско-немачки план о преговорима Београда и Приштине, већ да је у питању, како је нагласио, европски план. Каже да не верује да су верзије плана објављене у појединим медијима тачне и да је сада право време да почну преговори о ЗСО.

„Заједница општина са српском већином је ствар дијалога и право је време да се почну разговори да се извуку главни концепти, да се покаже да то није табу тема о којој ће влада (у Приштини) разговарати”, изјавио је Сарацин. Реагујући на све јачу реторику да се о ЗСО поново треба разговарати, шеф српске дипломатије Ивица Дачић рекао је да Београд неће упасти у замку западних сила и прихватити да се поново отвара формирање ЗСО, што је ЕУ гарантовала својим потписом на Бриселском споразуму. Каже да је за Србију неприхватљиво да се враћа на нешто што је потписано и уговорено, што се тражи само због тога што Брисел и Вашингтон оклевају да натерају Куртија да испуни обавезу о формирању ЗСО. „То никако нећемо прихватити”, каже за „Политику” Ивица Дачић.

Док се појачава притисак на Приштину због регистарских таблица, западни део међународне заједнице указује да у Европи постоје различити модели који би могли да се примене и када је у питању реализација једног од споразума који су у оквиру дијалога у Бриселу постигли Приштина и Београд. Оно што је у претходном периоду било извесно јесте да су западни званичници учврстили своју реторику када је реч о формирању ЗСО. Ипак, како се чини, та заједница би могла да поприми другачији облик од оног какав је договорен 2013. године.

Помињање појединих модела, попут модела источне Белгије, почетком године, која се погрешно приписује изасланику САД за западни Балкан Габријелу Ескобару, јер иза њега стоји Берлин. Ипак, управо је Ескобара пред Комитетом за спољне послове Сената САД отворио питање – какву ЗСО хоће Вашингтон. Или, прецизније речено, шта све заправо стаје у Ескобарову реченицу да влада у Приштини треба да размотри оне моделе ЗСО који не би угрозили функционисање њених институција, а на начин да би омогућили косовским Србима да и даље имају веће бенефите и образовање на српском језику. Реч је о моделу који је специфичан и који није осмишљен тако да се преслика на друге политичке системе. Уз то, ако би се прихватио, значио би мање надлежности од оних предвиђених формирањем ЗСО према Бриселском споразуму.

Немачке и британске дипломате на Косову очекују да Приштина достави предлог о ЗСО јер, како наводе, није добра позиција рећи „не”. Осим уколико се не помене Република Српска. Специјални изасланик Велике Британије за западни Балкан Стјуарт Пич каже да ЗСО није претња за Приштину и да споразум о њеном формирању није у супротности са уставом. Уз то је, за сваки случај рекао да је погрешно изједначавати ЗСО с Републиком Српском. „Како ће ЗСО изгледати зависи од страна у дијалогу. Такође је важно да странке промене наратив и разбију неке од митова о Републици Српској, који су идеју о заједници учинили тако отровним питањем”, рекао је Пич.

Искусни дипломата Зоран Миливојевић каже да нема разговора о моделу ЗСО ван онога што стоји у Бриселском споразуму. За „Политику” каже да нема говора да се у том смислу било шта мења, допуњује, избацује – нема разговора о некој другој ЗСО. „Нема више преговора о ЗСО јер је он установљен Бриселским споразумом иза кога стоје две стране и ЕУ. Само такав може да се имплементира и примени. Бриселски споразум је старији од законодавства и он мора да се ’угради’ у политички систем такозваног Косова и у уставној и законодавној сфери. То је пуна примена тог споразума, и то првих шест тачака”, каже Зоран Миливојевић. Додаје да тек када ЗСО „проради”, и која гарантује положај српског народа, онда могу да се наставе суштински разговори о нормализацији односа. Антрфиле

Добошари незваничних предлога

У међувремену, у писање „статута” ЗСО укључене су и невладине организације које имају своја решења. Ипак, чини се да је најдаље у неозбиљности отишао последњи нон-пејпер објављен у „Албанијан посту”, који је добошар незваничних дипломатских предлога који стижу из Берлина. Тако се у једном документу наводи да би ЗСО требало да се регулише законом. То би практично значило да би 31 посланик косовских Албанаца био довољан да се промене, рецимо, статут или надлежности заједнице. А могла би и да се укине заједница. Управо због тога је потребно да се ЗСО формира променом косовског устава, за шта би била потребна и сагласност Срба на Космету.Антрфиле

Од источне Белгије до западне Босне

У притисак на Београд укључене су политичке и интелектуалне елите из суседних држава. Тако се председник Асоцијације независних интелектуалаца „Круг 99” Адил Куленовић из Сарајева питао зашто Срби траже ЗСО и рекао да би пример источне Белгије била права мера за косовске Србе. Када је овај модел пао у воду, на њега се касније позвао ХДЗ БиХ, сматрајући га за решење које би спречило мајоризацију Хрвата у суседној држави. Управо је Куленовић говорио да је фрустрирајући тај предлог и да доводи до констернације код Бошњака. Сличан став о белгијском моделу имали су и представници ДПС-а у Црној Гори. Али они никако нису могли да одговоре на питање како је могуће да су Срби, којих има око 30 одсто у Црној Гори и толико би требало да буду укључени и у државне органе, били заступљени на нивоу статистичке грешке, док су они владали у Подгорици.Антрфиле

Шта је 2013. и 2015. потписано у Бриселу

У првом Бриселском споразуму из 2013. године о принципима који регулишу односе Косова и Србије, првих шест тачака се односи на Заједницу општина са српском већином. У том споразуму пише да ће ова ЗСО бити успостављена на основу Статута, а да до њеног распуштања може доћи само на основу одлуке општина учесница. Две године након потписивања првог Бриселског споразума, Београд и Приштина су потписали и споразум о ЗСО, који је усагласио опште принципе и кључне елементе.

Споразум из 2015. састоји се од 22 тачке, којима се прецизира законски оквир, циљеви, организациона структура, однос са централним властима, буџет и подршка ЗСО. Као неки од њених циљева наводи се јачања локалне демократије, вршења пуног надзора ради развоја локалне економије, образовања, здравствене и социјалне заштите, урбаног и руралног планирања, те пружања услуга њеним чланицама у складу са законима Косова. ЗСО, на основу Бриселског споразума, треба да има скупштину, председника који представља заједницу пред централним властима и ван Косова, потпредседника, савет, одбор, администрацију, канцеларију за жалбе, док би седиште требало да буде одређено статутом.

„Има и законодавну надлежност и на све што је у супротности са српским интересима, органи ЗСО имају право вета. Зато је повика из Приштине на извршна овлашћења”, каже Миливојевић и додаје: „Да је постојала ЗСО, ми не бисмо чекали никакав 21. новембар и говорили о ескалацији, зато што би ова питања била решена одавно и не би се ни отварала.”