Петак, 02.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Једна дебата и неколико заблуда

Недавно су разговарала два угледна интелектуалца проф. др Мило Ломпар и др Милан Ст. Протић. Био је то несвакидашњи и важан догађај, будући да је у ери политичких кампања и маркетиншких спинова демократски дијалог сведен на формално постојање и гетоизиран до невидљивости
(Миланко Каличанин)

Прошле седмице је у београдском „Аеро-клубу” одржана дебата о српској политици. Разговарала су два угледна интелектуалца проф. др Мило Ломпар и др Милан Ст. Протић. Био је то несвакидашњи и важан догађај будући да је у ери политичких кампања и маркетиншких спинова  демократски дијалог сведен на формално постојање и гетоизиран до невидљивости.

Протић је поље расправе поставио на неплодној маргини политике – екстрему. Непрекидно је настојао да проблеме Србије представи као јединствене, нигде другде виђене и само Србима својствене. Зато је као једино решење препоручио страно старатељство над нашом државом. Само тако, вођено од Европске уније и Сједињених Држава (попут Косова, Босне и, донедавно Авганистана) , српско друштво би, уверен је Протић,  било могуће просветити и модернизовати. На другој страни, Ломпар је указивао на неправде учињене Србији и Србима, као и на промене које су се након 2001. године догодиле у свету.

У овој дебати необично је било одсуство предлога озбиљног и целовитог решења. Учесници као да су сматрали да је довољно предати судбину Србије под надзор колективног Запада или пак чекати политичке дивиденде од нове глобалне полицентричности. Обојица су притом са приличном дозом индигнације (Протић, много више) говорили о стању просвећености народа.

Осећала се, током читаве те расправе, извесна племићка солидарност, која је код, рецимо француских и енглеских барона била присутна и када су током Стогодишњег рата, већ неколико генерација љуто ратовали. Подсећали су на двојицу патолога који су сагласни око дијагнозе и исхода, али имају неке разлике у погледу на развој болести преминулог. То је постало нарочито очигледно када су разматрали хипотетичко питање: који би догађај из наше новије историје променили? Ломпар се определио да „не испоручи” Слободана Милошевића Хагу, а Протић да „на животу остави” Зорана Ђинђића. Реч је наравно о два симбола. Ипак, намеће се питање како би се то судбина Србије променила да је после 2001. остала под неким видом санкција (или да је данас Слободан уместо Ивице потпредседник српске владе); и у истом смислу – шта би то историјски било другачије да је Зоран Ђинђић, уместо Горана Свилановића, данас путујући европски функционер?

Дебата је прошла и у аристократској смирености. Мада, када је Протић тражио да Ломпар „дефинише државу”, овај је разгалио публику рекавши да је држава „оно чему је Протић био амбасадор”. Но, овај феномен  псеудосаборности је посебно до изражаја дошао када је на крају модератор питао да ли би у неком хипотетичком другом кругу председничких избора гласали за Александра Вучића или за саговорника. Неочекивано, победили су Протић и (или) Ломпар. Протић је председнички мандат Ломпару условио захтевом да се „држи демократских принципа”, док је овај други, мало умереније, изразио наду да би свако ко нема иза себе велику популистичку и ауторитарну партију био бољи председник од актуелног.

Милан Ст. Протић, дакле, подршку условљава „демократијом” – сат времена након што истом народу (за чију се владавину залаже) оспори сувереност и пунолетност. После искуства са Војиславом Коштуницом, он би био спреман да подржи човека сличног идеолошког опредељења и чак мањег практичног политичког искуства. На другој страни, један од идеолога савремене српске деснице, не само да не спомиње решење за било који од савремених проблема, већ је спреман да подржи човека дијаметрално супротних ставова.  Протић је притом градоначелник постао као кадар популистичке Нове Србије Велимира Илића, а амбасадор у Швајцарској (уз амин СПС-а) као кадар Батићевог ДХСС-а. Ако је Нова Србија уз Г17 омогућила Коштуничину владу и касније устоличење Вучићевог режима, ДХСС је данас утопљена у један од сателита напредњачког режима.

Демократију увек – од Клајстенове Атине до савремене Индије – одликује споразум разних слојева друштва. Макоули успех британског парламентаризма приписује чињеници да је „британска аристократија била демократска, а демократија аристократска”. Србија је некада била земља једнаких. Велики модернизацијски покушаји из 19. и 20. века показали су да постоје границе могућности просвете народа. Поједине епизоде наших политичара-демократа (Ђинђићево отимање посланичких мандата, Коштуничино доношење устава и Тадићеве измене закона о информисању), указују пак да није довољно бити доктор наука, говорити стране језике и имати све зубе,  да би били заиста модерни и привржени демократији. Зато се више чудим овом необичном односу двојице наших модернизаторских антипода према народној већини него склоности сиромашних и необразованих грађана ка патерналистичким, популистичким странкама и ауторитаризму.

Нама су потребне реформе и модернизација. У нашим елитама је до комунизма однос према народу претежно био је позитиван: „народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати”, рекао је Вук Караџић. Непопуларни министар Чедомиљ Мијатовић био је осамдесетих година 19. века тронут и срећан што је ушао у народну песму па макар и као негативац. Србији сигурно не треба Хилари Клинтон да је отпише као „корпу бедника”. Не требају нам ни визионари који говоре само о прошлости, а виде искључиво далеку будућност. Без промене приступа, савремени реформисти на власт могу доћи само случајно, у од нас независној „загради светске историје”. Без разумевања контекста, прилагођавања стварном стању и потребама времена, они ће нас неминовно одвести на исту странпутицу којом смо пошли 1990. и 2000. године.

Напредни клуб

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mr X
"вођено од Европске уније и Сједињених Држава ..., српско друштво би ... било могуће просветити и модернизовати" - ЕУ и САД ће то урадити онда и само онда када је то у њиховом интересу. Интересу који се може измерити у доларима. Оно што смо до сада видели: у њиховом интересу је било супротно од тога.
Bojsa
Poce prica sa razgovarala dva intelektualca…A sta i ko je to, INTELEKTUALAC? Da li ga cine titule, da li su samoproglaseni ili to sto se pojavljuju na TV sa istim titulama? Kod nas pukih gledalaca, sa istim ili visim titulama, ili bez njih, dobro se zna da se do titule moze doci pukom upornoscu i nicim drugim, dok postoje hiljade pametnih, obrazovanih i inteligentnih gradjana koje niko ne zove intelektualcima, a oni cine okosnicu ovog drustva i drze ga na nivou od moralnog propadanja!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.