Нада, лек од заборава

Слободан Ракитић (1940), песник и есејиста, аутор култних књига „Светлости рукописа”, „Рашки напеви”, „Свет нам није дом”, „Земља на језику”, „Основна земља”, „Тапије у пламену”, „Водена слова”, објавио је недавно збирку „Потомак, нови потомак”, у издању „Рашке школе” из Београда.

Фондација „Иванка Милошевић” из Чикага управо је доделила нашем познатом песнику књижевну награду „Богородица Тројеручица”. Ово признање за целокупно књижевно дело, додељује се „православним књижевним ствараоцима који, надахнути хришћанством, изражавају биће својих православних народа, њихових темеља и светиња”.

Колика је снага православља данас?

Православље је данас, и поред велике кризе хришћанства, у извесном преимућству над другим „гранама” хришћанских вероисповести, јер је задржало изворне принципе Христовог учења. Српско хришћанство, захваљујући Светоме Сави, добило је специфичну димензију која је српску нацију и културу обликовала и одржала не само током средњега века и турске окупације већ и у време изградње модерне српске државе у 19. и 20. веку. Срби су успели, захваљујући Српској православној цркви, да очувају свој национални идентитет и да се учврсте као европска историјска нација. Православље данас, и поред мноштва различитих религија, традиционалних и нових, верских покрета, удружења и секти, има све више следбеника и на Западу и на Истоку, од Европе до Јапана, што указује на универзалне вредности Христовог изворног учења и лековитост наде коју оно пружа посрнулом човечанству.

Српски простор се сужава (можда процес разградње још није завршен), Србија је све мања, а у не тако далекој прошлости ми смо се одрекли Срба католика и Срба муслимана?

Српски простор се заиста сужава, али се зато згушњава, ако је то за утеху. Значајне српске историјске области остале су без Срба. Њихов број смањен је због геноцида у два светска рата и у последњој деценији 20. века, када су настала велика етничка чишћења. Премда највеће жртве, Срби су проглашени за једине кривце. Страшне погроме претрпели су Срби у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У Хрватској је готово остварен до краја Павелићев усташки план да трећину Срба треба побити, трећину протерати а трећину покатоличити.

Једина кохезиона снага у тешким временима ропства и ратних страдања била је Српска православна црква. Од српског народа, у време комунизма, створене су нове нације, из српског језика нови језици, а из крила Српске цркве нове цркве. Разградња Југославије, коју су многи Срби доживели као политички идеал и коначно решење српског питања, почела је разградњом српског народа, језика и књижевности. О томе најбоље говори „Слово о српском језику”, језичко законоправило које је пре десет година сачинила и објавила неколицина српских лингвиста, филолога и писаца. „Слово” је једна од најзначајнијих језичких декларација после Другог светског рата.

Читав низ наших значајних манастира остао је на Косову и Метохији. Како њих заштитити и сачувати?

У песми „Грачаница” Десанка Максимовић, предосетивши крваву драму Срба на Косову и Метохији, пожелела је да манастир Грачаницу премести негде другде у Србију, на Тару или у каленићку порту, како би је сачувала од албанских зулума. Грачаница, са фреском краљице Симониде, чије су зенице ископане, симболизује не само страдање манастира и цркава већ и читавог српског народа на Косову и Метохији.

Са повећањем притиска из света, и српски отпор безакоњу мора бити већи. Једино што знам јесте да треба издржати. Храбре и стрпљиве прати срећа, иако већ дуго изгледа да нам је окренула леђа.

Може ли се нашим манастирима на Косову и Метохији, у овој тренутној ситуацији, обезбедити статус какав, рецимо, има Хиландар?

На Косову и Метохији непријатељ руши не само српске манастире него затире и гробља. Тамо немају мира ни живи ни мртви. Ни деца ни старци. Имајући у виду вековне турске и албанске зулуме на Косову и Метохији, право је чудо и да нас тамо има колико нас има. Уосталом, из политичких и пропагандних разлога, број Срба тамо је увек умањиван, а број Албанаца увећаван. Ниједна српска влада не сме да се одрекне Косова и Метохије, ниједан Србин не сме да га заборави. Хиландар, једна од српских духовних престоница, у другој је држави, Косово и Метохија су у Србији. То је суштинска разлика.

Чују се примедбе да се много враћамо у прошлост, да не мислимо на будућност. Може ли се градити ново без старог, занемаривањем прошлости и традиције?

Србима се ускраћују прошлост, историја, традиција. То се чини плански, што је и суштина данашње културне политике, која се не разликује много од политике коју су заступали комунисти. Уосталом, у Србији су данас на власти деца бивших комуниста и комунистичке елите. Ту су затим бројне невладине организације, са својим моделима „културне деконтаминације”, односно расрбљавања и духовног потчињавања туђим концептима културе.

Има нечег ирационалног у појединим сегментима науке и културе у Србији. Речник српског језика, вишедеценијски пројекат САНУ, још увек је насловљен као „Речник српскохрватског књижевног и народног језика”. Хрвати свој језик одавно зову хрватским, босански муслимани бошњачким, с тенденцијом да га преименују у босански, а Црногорци су на путу „стварања” црногорског језика и црногорске цркве. Само Срби свој језик мазохистички зову српскохрватски. Чини се да ниједан европски народ нема тако ниподаштавајући однос према сопственој историји и сопственим вредностима као Срби. Маргинализација ћирилице није нам наметнута споља већ изнутра. Оно што ми можемо сами себи, не може нам нико други.

-----------------------------------------------------------

Косово и Метохија

Косово и Метохија, као симбол српског историјског постојања и отпора освајачима, заувек је српско. Очување Косова и Метохије у границама Србије није партијско питање, није европско ни светско питање, иако је то постало, већ је превасходно српско питање, и о њему треба да брину српска држава и Српска православна црква. Косово и Метохија, без обзира што су данас окупирани и одсечени од Србије, најсветији су храм у срцу сваког Србина.