Nada, lek od zaborava

Slobodan Rakitić (1940), pesnik i esejista, autor kultnih knjiga „Svetlosti rukopisa”, „Raški napevi”, „Svet nam nije dom”, „Zemlja na jeziku”, „Osnovna zemlja”, „Tapije u plamenu”, „Vodena slova”, objavio je nedavno zbirku „Potomak, novi potomak”, u izdanju „Raške škole” iz Beograda.

Fondacija „Ivanka Milošević” iz Čikaga upravo je dodelila našem poznatom pesniku književnu nagradu „Bogorodica Trojeručica”. Ovo priznanje za celokupno književno delo, dodeljuje se „pravoslavnim književnim stvaraocima koji, nadahnuti hrišćanstvom, izražavaju biće svojih pravoslavnih naroda, njihovih temelja i svetinja”.

Kolika je snaga pravoslavlja danas?

Pravoslavlje je danas, i pored velike krize hrišćanstva, u izvesnom preimućstvu nad drugim „granama” hrišćanskih veroispovesti, jer je zadržalo izvorne principe Hristovog učenja. Srpsko hrišćanstvo, zahvaljujući Svetome Savi, dobilo je specifičnu dimenziju koja je srpsku naciju i kulturu oblikovala i održala ne samo tokom srednjega veka i turske okupacije već i u vreme izgradnje moderne srpske države u 19. i 20. veku. Srbi su uspeli, zahvaljujući Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da očuvaju svoj nacionalni identitet i da se učvrste kao evropska istorijska nacija. Pravoslavlje danas, i pored mnoštva različitih religija, tradicionalnih i novih, verskih pokreta, udruženja i sekti, ima sve više sledbenika i na Zapadu i na Istoku, od Evrope do Japana, što ukazuje na univerzalne vrednosti Hristovog izvornog učenja i lekovitost nade koju ono pruža posrnulom čovečanstvu.

Srpski prostor se sužava (možda proces razgradnje još nije završen), Srbija je sve manja, a u ne tako dalekoj prošlosti mi smo se odrekli Srba katolika i Srba muslimana?

Srpski prostor se zaista sužava, ali se zato zgušnjava, ako je to za utehu. Značajne srpske istorijske oblasti ostale su bez Srba. Njihov broj smanjen je zbog genocida u dva svetska rata i u poslednjoj deceniji 20. veka, kada su nastala velika etnička čišćenja. Premda najveće žrtve, Srbi su proglašeni za jedine krivce. Strašne pogrome pretrpeli su Srbi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. U Hrvatskoj je gotovo ostvaren do kraja Pavelićev ustaški plan da trećinu Srba treba pobiti, trećinu proterati a trećinu pokatoličiti.

Jedina koheziona snaga u teškim vremenima ropstva i ratnih stradanja bila je Srpska pravoslavna crkva. Od srpskog naroda, u vreme komunizma, stvorene su nove nacije, iz srpskog jezika novi jezici, a iz krila Srpske crkve nove crkve. Razgradnja Jugoslavije, koju su mnogi Srbi doživeli kao politički ideal i konačno rešenje srpskog pitanja, počela je razgradnjom srpskog naroda, jezika i književnosti. O tome najbolje govori „Slovo o srpskom jeziku”, jezičko zakonopravilo koje je pre deset godina sačinila i objavila nekolicina srpskih lingvista, filologa i pisaca. „Slovo” je jedna od najznačajnijih jezičkih deklaracija posle Drugog svetskog rata.

Čitav niz naših značajnih manastira ostao je na Kosovu i Metohiji. Kako njih zaštititi i sačuvati?

U pesmi „Gračanica” Desanka Maksimović, predosetivši krvavu dramu Srba na Kosovu i Metohiji, poželela je da manastir Gračanicu premesti negde drugde u Srbiju, na Taru ili u kalenićku portu, kako bi je sačuvala od albanskih zuluma. Gračanica, sa freskom kraljice Simonide, čije su zenice iskopane, simbolizuje ne samo stradanje manastira i crkava već i čitavog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Sa povećanjem pritiska iz sveta, i srpski otpor bezakonju mora biti veći. Jedino što znam jeste da treba izdržati. Hrabre i strpljive prati sreća, iako već dugo izgleda da nam je okrenula leđa.

Može li se našim manastirima na Kosovu i Metohiji, u ovoj trenutnoj situaciji, obezbediti status kakav, recimo, ima Hilandar?

Na Kosovu i Metohiji neprijatelj ruši ne samo srpske manastire nego zatire i groblja. Tamo nemaju mira ni živi ni mrtvi. Ni deca ni starci. Imajući u vidu vekovne turske i albanske zulume na Kosovu i Metohiji, pravo je čudo i da nas tamo ima koliko nas ima. Uostalom, iz političkih i propagandnih razloga, broj Srba tamo je uvek umanjivan, a broj Albanaca uvećavan. Nijedna srpska vlada ne sme da se odrekne Kosova i Metohije, nijedan Srbin ne sme da ga zaboravi. Hilandar, jedna od srpskih duhovnih prestonica, u drugoj je državi, Kosovo i Metohija su u Srbiji. To je suštinska razlika.

Čuju se primedbe da se mnogo vraćamo u prošlost, da ne mislimo na budućnost. Može li se graditi novo bez starog, zanemarivanjem prošlosti i tradicije?

Srbima se uskraćuju prošlost, istorija, tradicija. To se čini planski, što je i suština današnje kulturne politike, koja se ne razlikuje mnogo od politike koju su zastupali komunisti. Uostalom, u Srbiji su danas na vlasti deca bivših komunista i komunističke elite. Tu su zatim brojne nevladine organizacije, sa svojim modelima „kulturne dekontaminacije”, odnosno rasrbljavanja i duhovnog potčinjavanja tuđim konceptima kulture.

Ima nečeg iracionalnog u pojedinim segmentima nauke i kulture u Srbiji. Rečnik srpskog jezika, višedecenijski projekat SANU, još uvek je naslovljen kao „Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika”. Hrvati svoj jezik odavno zovu hrvatskim, bosanski muslimani bošnjačkim, s tendencijom da ga preimenuju u bosanski, a Crnogorci su na putu „stvaranja” crnogorskog jezika i crnogorske crkve. Samo Srbi svoj jezik mazohistički zovu srpskohrvatski. Čini se da nijedan evropski narod nema tako nipodaštavajući odnos prema sopstvenoj istoriji i sopstvenim vrednostima kao Srbi. Marginalizacija ćirilice nije nam nametnuta spolja već iznutra. Ono što mi možemo sami sebi, ne može nam niko drugi.

-----------------------------------------------------------

Kosovo i Metohija

Kosovo i Metohija, kao simbol srpskog istorijskog postojanja i otpora osvajačima, zauvek je srpsko. Očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije nije partijsko pitanje, nije evropsko ni svetsko pitanje, iako je to postalo, već je prevashodno srpsko pitanje, i o njemu treba da brinu srpska država i Srpska pravoslavna crkva. Kosovo i Metohija, bez obzira što su danas okupirani i odsečeni od Srbije, najsvetiji su hram u srcu svakog Srbina.