Има ли веће радости од посвећености истини

Сомбор – Када се у петак, 25. новембра у 20 часова подигне завеса над сценом Народног позоришта у Сомбору, биће то тренутак који се бележи за историју, јер се на овим даскама представе играју пуних 140 година. За прославу ове годишњице премијерно ће бити изведено дело Антона Павловича Чехова „Галеб” у режији Милана Нешковића.

– Најбољи одабир је увек конструктиван договор између управе позоришта и ауторске екипе. Дуго имам жељу да се бавим „Галебом” као комедијом истражујући зашто је то поднаслов драме, с обзиром на то да се многи људи након читања запитају зашто је Чехов то назвао комедијом и шта је ту смешно. За мене је баш ова драма најбољи избор да се бавим оним што ме дуго занима као редитеља: Где живи жанр? На сцени или у глави гледаоца? Чињеница да је сомборско позориште имало слуха и храбрости да ми допусти да постављам ова питања и бавим се овом темом потврђује да је тај театар један од последњих бастиона одбране оне праве и чисте позоришне уметности која допушта истинску слободу, коју вероватно и галеб осећа у лету – каже Нешковић у разговору за „Политику”. Комад „Галеб” има необичну историју, од неуспеха на првом извођењу до драме која се сматра преломном у стваралаштву Чехова.

Нешковић каже да његов поглед на дело није условљен њеном неспорном историјском битношћу.

– Мислим да то више оптерећује младе глумце који овде чине пола ансамбла и ово им је свима једна од првих професионалних представа коју раде, али такође сам става да без великих притисака нема ни успеха. На крају, шта је човек без амбиције? Ја се за овај комад припремам већ седам година од када предајем глуму на Академији уметности. Са сваком генерацијом глумаца, готово у свакој глумачкој школи коју познајем не само код нас него и широм света, у неком тренутку се раде сцене из овог дела, те можемо рећи да су ми претходне три генерације студената и истраживање са њима били највећа литература при припреми. Хвала вам драги студенти.

„Галеб” је интимна прича о сукобу мајке и сина, тежњи за уметношћу, неоствареној љубави. На чему ће бити нагласак у представи у сомборском позоришту?

– На погрешно донесене одлуке у животу које проузрокују личне трагедије, а опет и хумор, јер грешке су готово увек смешне. У мојој верзији „Галеба”, посматрамо причу из визуре Маше, мени најтрагичнијег лика овог комада, најталентованије особе у истом и једине која нема никакву наду за бољу будућност – каже Нешковић.

У свету глобалних тензија, свету који се клацка од рата до мира, има ли места за овако деликатна осећања?

– Породични односи немају своје време, као ни непостојање емпатије. Себичност, размаженост, сујета, погрешни одабири, велике и мале страсти и трагање за љубављу, оном истинском између мајке и детета, као и љубавника, не негирају живот него га напротив доказују. Чини ми се да смо ми готово увек на клацкалици рата и мира, тако да је то сад већ једна свевремена околност, а мислим да све наше наведене особине, страсти и потраге не престају чак ни кад су нам животи потенцијално у опасности – јер оне јесу живот – објашњава редитељ.

У представи играју Ивана В. Јовановић, Никола Кнежевић, Срђан Алексић, Ана Рудакијевић, Перо Стојанчевић, Јулија Петковић, Саша Торлаковић, Нинослав Ђорђевић и Стефан Бероња. Сценограф је Марија Калабић, костимограф Биљана Гргур, композитор Дуда Буржујка, на сценском покрету је радила Андреја Кулешевић, а на сценском говору Саша Латиновић.

Милан Нешковић, редитељ и професор на академији већ је радио у Сомбору, ипак обележавање овако важне годишњице носи са собом и неку врсту додатног притиска.

– Сомборско позориште је мени дефинитивно омиљено позориште за рад и надам се да ћу у њему радити и наредних 40 година ако ме здравље послужи и то је једини „притисак” који сам икада осећао при раду овде. Не смем да изневерим себе и своју поетику, а квалитет не може да вам гарантује нико, па ни генијалан текст великог писца, фантастични сарадници и један од најбољих ансамбала у земљи. Годишњица је питање традиције, коју ми не можемо никако угрозити, али је можемо достојно наставити. Ово је моја трећа режија у Сомборском позоришту и дефинитивно могу рећи да, иако се често осећам као трговачки путник разапет између студената и градова у којима режирам, опет у тим центрима проналазим потпуни истраживачки мир и увек групу посвећених завереника који се током два месеца упуштају у борбу са неизвесних крајем. Има ли веће радости и поверења од посвећености истини? А истинито није често вероватно, али вероватно је увек истинито и нек је због тога слава позоришту – закључује Милан Нешковић.