Петрогиганти и будућност климатског хаоса

Под теретом политичке зелене хипокризије и притисака моћних нафтних лобија, самит УН о клими, замишљен као покушај да свет скрене са „ауто-пута климатског пакла”, завршен је договором да богати свет сиромашним земљама финансијски надокнади штете које је изазвао, али сви су изгледи да ће банковни рачун дуже време бити празан.

Иако су сви учесници самита ЦОП27 у египатском летовалишту Шарм ел Шеик климатске промене идентификовали као један од најалармантнијих изазова човечанству, поново су могли да установе да развијене земље не живе у складу са својим ритуалним обећањима.

Дуже од три деценије међународни политички систем исказује своју фрустрирајућу, срцепарајућу и готово бизарну неспособност да реагује на проблем који у суштини има једноставно решење: окончање зависности од фосилних горива.

Лобисти су се на самиту грчевити борили за индустрију нафте и гаса која на глобалном нивоу остварује профит од три милијарде долара – дневно. Њихова делегација имала је 600 људи и била бројнија од свих других из око 200 земаља. На крају су се изборили: фосилна горива, сем угља, не помињу се као највећи загађивачи.

Сачувани су интереси 125 највећих милијардера на свету чије компаније годишње емитују милион пута више штетног угљен-диоксида него 90 одсто осталих. Захтев да се више опорезују корпорације фосилне индустрије, како би се тим новцем платиле штете, није прошао.

Поново се показује да најмоћније нације и петрогиганти не успевају да трасирају пут изласка из „климатског хаоса”, како стање света описује генерални секретар УН Антонио Гутерес. На самиту у Шкотској 2021. лидери су се договорили да „преиспитају и ојачају” националне климатске циљеве – али мало ко је то учинио. Тек 26 од 193 државе нешто су предузеле, мада је охрабрујуће што су међу њима и два највећа загађивача, САД и Кина.

Богати су захтевали да свет у развоју одустане од фосилних горива и крене у развој соларне и енергије ветрова. Сиромашни се слажу, али захтевају финансијску подршку. Обећање о годишњој помоћи од 100 милијарди долара до 2020. како би земље у развоју обориле емисије угљен-диоксида није испуњено, па су сиромашне земље у Шарм ел Шеику овога пута наступиле агресивније него до сада.

На крају су успеле да се изборе за финансијске компензације „губитака и штета”. Богати су први пут откако су разговори почели пре једне деценије прихватили оснивање фонда помоћи, али његово оснивање је одложено за наредну годину, без договора о томе ко ће обезбедити средства, колико и по ком критеријуму. Тако је одлука која би могла да постане историјска и даље прекривена облаком сумње који самит ЦОП27 претварају у ново издање статуса кво.

Лидери који су се појавили у Египту држали су се опробаних скрипти: утркивали су се ко ће гласније да упозори на долазећу катастрофу, сложили се да климатска криза захтева веће амбиције да се смање емисије штетних гасова који загревају атмосферу и океане, и обећали да су посвећени – необавезујућим циљевима.

Показало се да је лакше доћи до опште прихватљиве дијагнозе него до куре која би загревање планете задржала на испод 1,5 степени Целзијуса у поређењу са прединдустријском ером, како је предвиђено Париским договором из 2015. Најновији извештај УН показује да су глобалне емисије на путу да 2030. порасту за 10,6 процената у односу на нивое из 2010. Научници кажу да би те емисије морале да падну за 43 процента да би се загревање ограничило на 1,5 степени. У стварности се постављају нови негативни рекорди.

Наука је поставила рок, али половични резултати самита ЦОП27 наговештавају да ће се то тешко остварити. Нису одређени максимуми емисије штетних гасова до 2025, нити су одређене мере праћења поступног укидања угља и других фосилних горива. Циљ лимитирања раста глобалне температуре је достижан, технички, али изгледа не и политички. То што је смањење гасова питање математике, а не идеологије, остало је записано као још једна лепа фраза.

„Наша планета је још у ургентној соби. Сада морамо драстично да смањимо емисије – а ово је проблем којим се овај самит није позабавио. Свету је још потребан огроман скок у погледу климатских амбиција”, констатовао је Гутерес.

Спектакуларни самити у дубоком су раскораку са суровом реалношћу планете изложене климатским променама за које је, непобитно је утврђено, одговоран искључиво човек.

Процена је да ће губици везани за климу 2030. достићи 580 милијарди долара годишње, али то ништа није сметало важним гостима самита да их флота од најмање 36 џетова довезе и одвезе из Шарм ел Шеика избацујући десетине хиљада тона угљен-диоксида.

И док експерти упозоравају на хитност, а консензусима се приближавају брзином пужа, неки покушаји борбе против климатских промена делују ако не гротескно, оно свакако бизарно. Нови Зеланд је предложио порез на гасове које – подригивањем и уринирањем – производи стока на фармама. Пет милиона Новозеланђана чудесно је пронашло првоокривљене за емисију метана – десет милиона крава и говеда.

Јасно је да је свету неопходна интензивна нега да би се спасао од драматичних последица глобалног загревања. Температуре океана обориле су све рекорде откако се мере 60 година. Глечери се топе а ниво мора расте. Надиру пустиње и нестају шуме. Врућине и суше, кише и поплаве постале су серијске убице.

Лето 2022. је Европи донело суше незапамћене 500 година: топлотни удари изазвали су шумске пожаре, угрозили јавно здравље, пољопривреду и транспорт на готово половини континента. Трава по Лондону толико се сасушила да су је ватрогасци описивали као „кутију за кресиво”.

Десетине и стотине разних животињских и биљних врста ишчезле су током наших живота, а да нисмо имали ни жеље да то приметимо. Свака друга морска корњача не може да преживи јер се нагута пластике која осваја мора и океане. У Италији на три тоне рибе изваде тону пластике.

Међувладин панел УН саопштио је 2018. да они који одлучују имају само 12 година да избегну најтеже последице глобалног загревања. Трећина времена је прошла, а мајка природа из године у годину све бруталније кажњава човекову охолост. Поплаве у Пакистану су ове године нанеле штету од три милијарде долара.

Не знам чиме сам непријатније изненађен: општим местима које су светски лидери понављали на скупу у Шарм ел Шеику или непажњом којом су српски медији пропратили самит о клими. Знам да прилагођавање више није опција, већ обавеза, али питам се која је вероватноћа да ће генерација мојих праунука видети глечере?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa