Грузија је добила медијски рат

Кад год, да се тако изразим, избије рат у некој далекој земљи о којој мало знамо, сетим се једног мог бившег уредника. Отишао би до мапе на зиду на којој је обележена локација сваког дописника, извадио лењир и измерио колико је сваки од њих удаљен од места догађаја. Независно од саобраћајних веза или граница донео би одлуку да најближи иде.

Могу да мислим да је слично било у многим редакцијама када је избио сукоб између Грузије и Русије. Не само да је у питању август, када је доста новинара на одмору, него је у току и Олимпијада, па су и они малобројни који су радили углавном у Пекингу. Наслов „Фајненшел тајмса” „Грузија каже да је Русија у рату” можда је деловао необично, али је одсликавао стање поверљивих чињеница у Флит стриту. У ери нон-стоп вести, штампа не може да чека да репортери стигну. Читаоци желе бомбе, тенкове и биланс жртава. Мора да им се каже ко су добри, а ко лоши момци. Вести су, сетите се, део индустрије забаве.

Вакуум је попунила грузинска влада. Њен председник Михаил Сакашвили говори енглески, жели да уђе у НАТО, шаље војнике у Ирак, школовао се на Харварду и негује добре односе са медијима. Дошао је на власт ружичастом револуцијом 2003-2004. Изјашњава се као демократа. И има пи-ар фирму Аспект консалтинг, са седиштем у Бриселу, Лондону и Паризу, која ради и за Ексон мобил, Келогс и Проктер и Гембл.

Пет дана су дескови страних редакција безмало сваког сата засипани саопштењима за штампу. „Русија наставља нападе на цивилно становништво”. Тбилиси је „интензивно” бомбардован. Испоставилосе да је оборени руски авион „нуклеаран”. „Испорука енергије” за Европу у опасности, јер су Руси бацили бомбе близу нафтовода. Блокирана „хуманитарна испорука пшенице”.

Касније су „руске агресорске снаге почеле окупацију Грузије”. Сакашвилијева влада је поднела наводе о етничком чишћењу суду у Хагу. Приметите термине који привлаче пажњу западних медија: цивилне жртве, нуклеарно, хуманитарно, окупација, етничко чишћење.

Било би неправедно оптужити британску штампу да је некритички прихватила грузијски пи-ар. Већина новина је марљиво извештавала да је сукоб почео када је Грузија напала сепаратистичку покрајину Јужну Осетију, где већина народа жели да се придружи Русији. Међутим, нередовном читаоцу је можда било тешко да то схвати. „Мејл” је имао наслов „1.500 мртвих, стижу руски тенкови”. Тек у последњем пасусу се наводи да су Грузини, а не Руси, наводно убили 1.500 људи.

Понашање Русије је, судећи по штампи, било сасвим друге категорије у односу на грузијско. У „Сандеј тајмсу” руски тенкови су „дивљали” Јужном Осетијом, док су се грузијски просто „померали”. Ако су грузијске снаге бомбардовале цивиле, то је по „Телеграфу” „завређивало прекор”. Русија је, међутим, „рушила све каноне међународног понашања.” У анализи истог листа не помиње се како је Грузија изазвала кризу. Сакашвили је „платио цену” своје прозападне спољне политике.

„Васкрсла Русија” је „у својој постимперијалној охолости горела од жеље да покаже мишиће”. Овакви коментаримного говоре ако уместо Русије ставите Британију или Америку, а уместо Грузије Ирак. Покушајте: „васкрсла Британија... је горела од жеље да покаже мишиће” итд.

Како је сукоб трајао новински извештаји су постали уравнотеженији, а неколико коментатора, поменимо Мери Деџевски из „Индепендента”, приметило је да је „тешко доказати да један закон важи за помагање Албанцима на Косову, а сасвим други за Русију и Осетине у Грузији.” Штампа је све више приказивала Сакашвилија као егоистичну будалу која је грешком кренула у рат осуђен на неуспех.

Међутим, грузијске акције у Јужној Осетији углавном нису преиспитане и тешко било схватити из новинских извештаја од чега су бежале избеглице из ове покрајине.

Грузини су, опет, много вештије играли ову пи-ар игру. Западни извештачи су лепо дочекани у Горију и показани су им делови града које су очигледно бомбардовали Руси. Сакашвили је одржао међународну телефонску конференцију за новинаре, појавио се на ТВ станицама и чак је нашао времена да напише чланак за „Волстрит џорнал”, само неколико сати пошто је рат почео. Русија, за разлику од тога, није дозволила већи приступ Јужној Осетији. Њена влада није покушала сличну медијску офанзиву.

Иако такође има пи-ар агенцију, Г Плус у Бриселу (и Кечам у Вашингтону), од ње нису тражена саопштења за штампу. Један извор је необично рекао да „саопштења за штампу нису уобичајено средство руске владе”.

Кратки рат на Кавказу био је класичан пример ситуације приказане у књизи Ника Дејвиса Flat Earth News. Већина листова није имала појма шта се дешава ни довољно средстава да то сазна. Зато је вешт пи-ар био драгоцен. Већина новинара га је прихватила са барем малом дозом скептицизма, али је он неизбежно имао ефекта. Ако је то био војни рат, био је истовремено и информативни, а у њему је Грузија боље прошла.