Букет ружа за Сакашвилија

Описујући како је крајем 2003. године дошло до промене власти у Грузији, односно како је тадашњи председник ове бивше совјетске републике Едуард Шеварднадзе (уједно и последњи шеф дипломатије СССР-а) приморан да поднесе оставку, „Волстрит џорнал” указао је и на улогу коју су у целом процесу имали Фонд за отворено друштво Џорџа Сороса, америчка Агенција за међународни развој (USAID), па и амбасада САД у Тбилисију. Амерички амбасадор у Грузији је, иначе, у то време био Ричард Мајлс, често спомињан као један од људи који је имао веома важну улогу у формирању „Отпора” у Србији и свргавању Слободана Милошевића октобра 2000. године.

Како је новембра 2003. писао амерички лист, грузијску опозицију предводили су некада кључни људи Шеварднадзеове владе. Главни опозициони лидер био је Михаил Сакашвили, дипломац са њујоршког Колумбија правног факултета и бивши министар правде који је средином деведесетих започео радикалну реформу грузијског правосудног система наслеђеног још из совјетске ере.

Уз њега су били и Нина Бурдзхенадзе, председница парламента и Зураб Званија, некадашњи активиста за заштиту животне средине и координатор Шеварднадзеовог реформског тима из средине деведесетих година.Њих је, према писању „Волстрит џорнала“, подржавао широк спектар невладиних организација које су просто ницале на све стране после пада Совјетског Савеза.Најзначајнија међу њима била је „Институт слободе”, коју су финансирале америчка влада и Сорос. И на њеном челу налазиле су се некадашње присталице Шеварднадзеа, Леван Рамишвили и Гига Бокерија.

Њих двојица су у почетку као независни новинари подржавали Шеварднадзеа, јер његово совјетско наслеђе није изгледало толико лоше у поређењу са анархијом и бројним паравојним формацијама које су преплавиле земљу после распада СССР-а. Нису веровали да је Шеварднадзе велики демократа, али су мислили да ће се понашати у складу са новим правилима која поставља Запад, да ће изградити институције система и од Грузије направити демократску и просперитетну државу.

Многи симпатизери, међутим, разочарали су се у Шеварднадзеа кад је одустаоод борбе са проруским сецесионистима на северозападу земље. Рамишвилија и Бокерију 1996. године унајмљује нова независна телевизија „Рустави 2”, коју је влада убрзо затворила, након што су напали једног од Шеварднадзеових министара.

Њих двојица оснивају „Институт слободе” са идејом да организују одбрану телевизијске станице. Чекајући судску пресуду у њихову корист, која је и стигла 1997. године, у потпуности су се, међутим, посветили раду у НВО.

Финансирани од стране „Евроазијске фондације”, коју је подржавао USAID, Соросовог „Фонда за отворено друштво” и многих других донатора, они су из позадине помагали радикалне реформе у правосуђу Грузије које је као министар спроводио Сакашвили. Помоћ Сакашвилију стизала је, наравно далеко од очију јавности.

Упркос реформама, Шеварднадзе је почео да мења курс, а после два преживљена атентата и економског колапса Русије, главног трговинског партнера земље, иако никад лично није био оптужен за корупцију, окренуо се својој породици и пријатељима који су искористили познанство са њим да се обогате. Истовремено, Шеварднадзе је на невладине организације, чије је оснивање у почетку подржавао, почео да гледа као на непријатеље, чим су изразиле прва неслагања са његовом политиком.

Још једном је, 2001. године, покушао да затвори телевизију „Рустави 2”, која је, након што је поново почела емитовање програма, жестоко оптуживала Шеварднадзеове блиске сараднике за корупцију. „Институт слободе” и друге организације одговориле су организујући студентске демонстрације које су га натерале да се повуче и дозволи емитовање програма најпопуларније телевизије.

Локални избори 2002. године на којима су провладине странке жестоко поражене послали су Шеварднадзеу јасну поруку. Сакашвили је преузео власт у главном граду Тбилисију и сместио се у канцеларију удаљену свега неколико стотина метара од Шеварднадзеове. „Институт слободе” нашао се под још већим притисцима, што је кулминирало упадом петнаесторице непознатих мушкараца и пребијањем Рамишвилија.

Међународна подршка овој НВО, укључујући и посету немачког амбасадора, натерала је Шеварднадзеа да пошаље једног од својих министара на место инцидента, али и да пристане да заједно са НВО ради на пројекту цивилног надзора над полицијом, децентрализације школског система, али пре свега на сређивању бирачких спискова, уочи парламентарних избора који су требало да буду одржани новембра 2003. године. Незадовољни напретком, убеђени да их власт само замајава, представници НВО повлаче се из разговора почетком 2003. године.

Бокерија и Рамишвили се, међутим, нису на томе зауставили. Почели су да планирају револуцију. Бокерија је о трошку Сороса крајем фебруара 2003. године боравио у Србији, где се упознао са функционисањем „Отпора” и улогом ове организације у рушењу Милошевића.

Лета исте године активисти „Отпора” посетили су Грузију, одржавајући тродневне курсеве о револуционарним техникама, уз коришћење хумора и мирољубивих субверзија, за више од 1.000 студентских активиста из целе земље. Студенти којима је дозлогрдила корупција у друштву и пре свега на универзитету, организовали су се под слоганом „Кмара!”, што на грузинском значи „Доста”.

Изборна превара изазвала је већу провалу народног незадовољства него што су „Институт слободе” и „Кмара” очекивали. До тога је дошло углавном захваљујући томе што су истраживања изборне излазности, која су финансирали САД и НВО, објављена на „Рустави 2” свима показала на који начин су прошеварднадзеовске партије покрале изборе.

Уз јаку медијску кампању, коју је изнела телевизија „Рустави 2”, 5.000 студената из „Кмаре” постали су пешадија опозиционих политичара. У последњем маршу на парламент, окружили су Сакашвилија који их је предводио носећи букет ружа.