Потреба за касиркама и помоћним радницима не јењава

Радим као касир, магационер, продавац, излагач воћа и поврћа, пића. Постављам цене, имам рокове, радим и око хигијене у објекту... Листи нема краја. Трчим на све стране, и то за минималац. То је, најчешће, прича која ових дана може да се чује од запослених у трговинама.

Разлога за такво стање на терену је напретек, а главни је мањак радне снаге због о ниских зарада, тако да трговци у суштини имају повећан обим посла. Иначе, радници углавном избегавају овај посао због малих плата, тешког рада у сменама, викендом и у току празника. Запослени се жале и на прековремено остајање на послу које им најчешће није плаћено.

Због тога потреба за касиркама, помоћним радницима и магационерима не јењава. У Србији има око 300.000 запослених у трговини, али велики број њих прима минималац или мало више од минималне зараде.

Како откривају у Савезу самосталних синдиката трговине Србије, просечна зарада је од 45.000 до 50.000 динара, док рецимо касири зарађују и мање – око 40.000 месечно.

Радослав Топаловић, председника овог синдиката, подсећа да је ситуација непромењена, већ годинама.

– Синдикати зато сматрају да би минимална цена рада у трговини требало да буде барем онолико колико вреди минимална потрошачка корпа. То треба да буде доња граница за зараде у тој области. Наш синдикат је већ имао иницијативу да се овој бранши смањи број радних недеља у месецу, да се чак обустави рад недељом у трговини, али од тога за сада нема ништа.

Одговор нисмо добили од надлежних. Остало нам је само то да закључујемо колективне уговоре код послодавца понаособ, па смо тако урадили са „Делезом”, „Меркатором” и „Метроом”, покушавајући да на нивоу предузећа договоримо боље услове рада, него што то према Закону о раду – наглашава Топаловић.

Проблем недостатка радника постоји у целој ритејл индустрији. Не само у Србији, него и у целом региону. На тржишту су посебно дефицитарне управо позиције продавца различитих профила, месара и магационера, што се свакако огледа и у тежем проналажењу кандидата за те позиције.

У „Идеи” признају да, иако расписују редовне конкурсе који су активни током целе године, у сваком тренутку имају потребу за око 300 нових запослених, и то на територији целе Србије. Да је дошло до генерацијских промена, како по питању профила запослених, тако и понуде радних места, али и када је реч о очекивањима и задржавањима запослених на једном радном месту, признају и у „Универекспорту”.

– Некада цео радни век у истој фирми, данас је постао „концепт прошлости”. Замењен је савременим трендом са све учесталијим променама радног места – наглашава Оливера Ћирковић, директорка маркетинга у „Универекспорту”.

Са недостатком запослених кубуре и власници малих приватних радњи који, бар како тврде, често нуде веће плате него домаће и стране трговинске компаније. Надметање за радника је све видљивије, али о висини зарада велики трговински ланци ипак нерадо говоре. Чињеница је да су плате ниске, због чега радна снага све чешће шета од послодавца до послодавца.

И поред зараде и рада на учинак, који долази уз фиксну плату, неки трговински ланци имају проблем са мањком радне снаге, посебно у складиштима. Једном војвођанском ланцу тако тренутно недостаје чак 15 магационера. Због тога тај послодавац планира да од наредне године повећа зараде за бар 15 одсто, како би привукао више радника.

Ситуација у трговини је лоша, како по послодавце који се све више жале да су порески исцрпљени, тако и за запослене који су разочарани. Ипак, у једном познатом трговинском ланцу плате су знатно више него код остатка конкуренције, али тамошњи радници морају добро да се помуче како би зарадили стотинак евра више.

То значи да веће зараде изискују више посла, па тако, како незванично сазнајемо, просечан касир у таквом систему у минути остварује по 40 куцања, што је малтене двоструко више посла, у односу на прохтеве који стижу из конкурентских кућа на тржишту Србије.