Петак, 27.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Четири оцила и шаховница

У босанском троуглу, изгледа, свако може са сваким. Могли су Хрвати са муслиманима (у скупштини ’90), Срби са Хрватима (договор Караџић–Бобан у Грацу), замало и муслимани са Србима (Београдски споразум). Једино никад све троје заједно. А управо је сагласност три народа кључ опстанка БиХ

Наслов би могао да гласи и „Откуд заједно ’четници’ и ’ усташе’?” Пошто је ЦИК обзнанио дефинитивне  резултате нетом минулих избора, постизборна математика је показала да ће СНСД и ХДЗ, уколико наступе заједно, одлучивати ко ће представљати Бошњаке у Парламентарној скупштини БиХ. А Додик и Човић су се у прошлу суботу договорили да њихове странке неће једна без друге у формирање власти на свим нивоима у БиХ.

Ово партнерство водеће српске и водеће хрватске странке у БиХ против бошњачког унитаризма, како у БиХ, тако и у ФБиХ, настао је Додиковом подршком Човићу против Комшића. А у сарајевским медијима је прочитано у титоистичком кључу изједначавања првог герилског покрета отпора у окупираној Европи и колаборационистичке НДХ. Победничку позицију партизана задржали су за себе, иако су се НОП-у масовније, често и принудно, прикључили тек крајем рата. Све до пада Италије „хрватско цвеће” је пуним капацитетом учествовало у власти НДХ у БиХ. У Павелићевој влади имали су допредседнике и министре, његов повереник за БиХ био је Хакија Хаџић, градоначелници Сарајева током окупације били су Хасан Демировић и Мустафа Софтић, бањалучког  владику Платона масакрирао је Асим Ћелић. У Францетићевој „црној легији”, према евиденцији НДХ, било је 70 одсто муслимана.

На почетку хрватско-бошњачког  спора у федерацији око „аномалије Комшић”, два тада водећа политичара у Републици Српској имали су различите ставове. Младен Иванић је сматрао да је боље не мешати се у комшијске свађе те сејирити с друге стране ентитетске границе. Милорад Додик је, напротив, активно подржавао „хрватску једнакоправност” као стратешки интерес Српске да сузбије бошњачку хегемонију подржану од протектората под фирмом „јединствена Босна”, „функционалнија држава”, „реинтегрисана БиХ”.

Бањалучка подршка је чак претходила загребачкој,  јер је Хрватска као несигурни дебитант у ЕУ слушала све што јој се каже у Бриселу, па и да се држе подаље од Босне.  Хрвати у БиХ су пола у шали тражили „Додика на лизинг да реши и њихову аутономију”. А било је идеја и да „кантони бивше Херцег-Босне изађу из ФБиХ и прикључе се Републици Српској да би им он омогућио да се у следећем кораку осамостале у трећи ентитет”.

Туђман није муслимане препознавао за нацију. Како сведочи Изетбеговић, убеђивао га је да су „муслимани заправо Хрвати исламске вероисповести”.  Но, када би га стисли америчко-немачки спонзори, гурао би у страну хрватске националисте и истурао би пробосанске грађанисте. Тако их је натоциљао да гласају за независну  БиХ на референдуму ’92, да прећуте Ливањско питање, да се одрекну Херцег-Босне и уђу у Федерацију са муслиманима.  Навукао их је причом да ће федерација ући у конфедерацију са Хрватском, што је испало обећање лудом радовање. Али компетентна др Мирјана Касаповић  такву, бајаги лукаву, Туђманову политику у БиХ оцењује као још луђу. Актуелна борба за обнову Херцег-Босне, за трећи ентитет, за хрватску самоуправу и једнакоправност  у ФБиХ, представља борбу против Туђмановог наслеђа у БиХ, а доживела је кулминацију илегалним референдумом крајем 2000. Високи представник је тај чин прогласио побуном, а ОХР је позамашна средства, припремљена за изградњу  ентитетских институција, покупио унеповрат. Загреб је помогао само утолико што је првооптуженом  Анти Јелавићу дао азил у Хрватској.

Међутим, ситуација се последњих година променила на хрватским теренима у БиХ.  Туђман је умерене пробосанске Хрвате из Посавине и средње Босне преселио на у „Олуји” испражњене српске просторе у Хрватској, а део их се спонтано настанио и у западној Херцеговини, у новим насељима Шушково и Бобаново. Хрвати су се концентрисали у западној Херцеговини, постали бројнији и утицајнији. Херцеговачки фрањевци су потиснули пробосанске из централних институција Босне Сребрене. Кардинал Пуљић  је пензионисан, а не чује се ни глас бискупа Комарице. Очито да су Ватикан, а по Шмитовој реформи изборног система, и католичка Немачка  стали на страну Херцег-Босне.

Напокон и  Хрватска је дигла глас на серију Комшићевих мандата освојених гласовима СДА. Посебно је председник  Зоран Милановић стао уз Драгана Човића, а имплиците и Додика. Чести неформални сусрети у Лакташима утроје нису били само приватно дружење. Иако себе самосажаљиво називају „двоструком мањином”  (и у БиХ и у ФБиХ), Хрвати представљају језичак на ваги. Имају велики коалициони потенцијал, јер ни Бошњаци ни Срби без њих немају снагу да нешто покрену, па су га и користили. По традицији, готово увек са муслиманима  против Срба. Савезништво у два светска рата и у НДХ наставило се свезаним барјацима полумесеца и шаховнице ’90, гласањем у предратној скупштини БиХ ’91, партиципацијом ХВО у АБиХ.

Зато многи подозревају да експлицитни председник Милановић  и резервисани премијер Пленковић играју улоге доброг и лошег полицајца,  као што су код Туђмана играли љути Херцег- Босанац Мате Бобан и пробосанац  Стјепан Кљујић. Елем, неће ли Хрвати у БиХ, чим уз помоћ Срба остваре своја права, опет окренути ћурак и променити страну. Но, ваљда, после Јасеновца и Пребиловаца, Дретеља и Лоре нико и не помишља на дугорочно савезништво, него на интересе који нису вечни, без обзира на то што у Западној Херцеговини сада говоре „Никад више са муслиманима, никад више против Срба”.

Али ово тек пуко партнерство могло је да поквари братске прекодринске везе. Отпор бошњачком унитаризму повезао је Додика и Човића, али је то временски коинцидирало са погоршањем ионако напетих односа на релацији Загреб–Београд. Опозиција СДС–ПДП је то вешто искористила да у предизборној кампањи компромитује Додика у Србији, али овај није насео да уђе у полемику. Он, наиме, није рекао да се ни у Српској није допало што Вучић у матици званично прима Шмита, што му признаје статус високог представника иако га у ствари нема јер су Русија и Кина у СБ УН биле против. Постоје разлике и у односу на Украјину: док Српска безрезервно подржава сваки потез Русије, Србија осуђује нарушавање територијалног интегритета Украјине. Чини то ради Косова, али тај исти принцип везује Српску за БиХ. Постоје, дакле, објективне противречности које две српске земље повремено гоне на различите потезе. Али постоји и нешто што се зове „асиметрична политика” или „политика на више карата”, какву воде и Орбан и Ердоган занемарујући међународна савезништва. А што се пак тиче односа према хрватском усташтву, Вучић и Додик су донели одлуку да Србија и Српска заједно граде спомен-парк у Доњој Градини, делу Јасеновачког концлогора који се налази на десној обали Саве, на  српској територији. Тамо је убијан један српски народ.

Подржавајући Хрвате у демократском праву да бирају свог представника у заједничком Председништву у Сарајеву, Додик је променио однос снага у БиХ: од 1:2 до 2:1 у корист Српске и дејтонске равноправности три народа у два ентитета и десет кантона, те на штету доминације једног у  „јединственој Босни”.  У босанском троуглу, изгледа, свако може са сваким. Могли су Хрвати са муслиманима (у скупштини ’90), Срби са Хрватима (договор Караџић–Бобан у Грацу), замало и муслимани са Србима (Београдски споразум). Једино никад све троје заједно. А управо је сагласност три народа кључ опстанка БиХ. Ако је само један народ неће, поготово ако је неће два, онда онај трећи мора да потражи компромис како би полумесец, шаховница и оцила могли заједно. Или никако!

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dan Dusan Milicevic
Na kraju ce biti po kljucu kao sto je nekad bilo i niko nikog nije moga da nadglasa!!! Bez potrebe je rasturen mir i drzava i taj process su platile stotine hiljada mrtvih i mnogo vise raseljenih.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.