Трка за лајковима узима данак

Малтретирање професорке у Трстенику у директном преносу ишло је онлајн на „Инстаграму”, а онда је свуда дељено и прегледано небројено пута. Обарање осмака у Суботици на одмору у школском ходнику, чији су епилог повреде ребара и одстрањивање слезине, требало је бити део игре с „Тиктока”. Девојчица је добила батине од вршњакиње у кожарској школи у Београду након открића разредне да деца из тог одељења снимају професоре и то објављују на неком лажном профилу онлајн. Дигитална компонента насиља не изостаје, као да је физичко и психичко злостављање мало. У таквој атмосфери трка за кликовима и лајковима узима данак. Један дневни лист и његов портал покрећу кампању у којој позивају родитеље да се јаве редакцији да „заједно зауставе силеџије из школских клупа” и „како би заједничким снагама натерали надлежне институције да учине све што је потребно да жртве заштите, а насилници буду адекватно санкционисани и ресоцијализовани”. Да подсетимо, више од годину и по дана постоји национална платформа „Чувам те”, за превенцију насиља које укључује децу, а на којој се могу пријавити случајеви злостављања и може се добити стручна помоћ и подршка.

– Наведени примери су неприхватљиви и представљају озбиљан аларм не само за ученике, родитеље и наставнике већ и за друштво у целини. Ова акција је пример како медији могу да злоупотребљавају разумљива осећања која су се покренула у јавности, распаљују та осећања и стварају атмосферу линча и праведничког беса што сигурно не може да доведе до озбиљног и трајног решења. Атмосфера линча нас заслепљује, доводи у стање неурачунљивог трагања за кривцем којег треба ритуално казнити да бисмо сви добили илузију да смо проблем решили и да се неће поновити – сматра проф. др Александар Бауцал, управник Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду.

Друштвене мреже, уверен је, сигурно доприносе на важан начин оваквим догађајима, али нису једини кривац за њих.

– Ако смо деценијама занемаривали образовање као важан део друштва, ако смо статус наставника и школе свели на веома ниске гране, онда не треба да се чудимо оваквим догађајима. Ако смо допустили да велики број медија, због кликова и зараде, свакодневно крши све норме пристојности и понаша се насилно према другима, онда смо сви заједно пристали на то да је насиље добар начин да будете успешни и популарни. Ако се нико од нас, грађана, не згрози због начина на који се посланици у Народној скупштини понашају насилно једни према другима, а посебно када то раде они који представљају већину грађана, онда сви заједно шаљемо снажну поруку да желимо да имамо друштво у којем се људи насилно односе једни према другима – анализира Бауцал.

Линчовањем ученика који су починили неприхватљиве ствари, како указује, казнићемо их и за све оно чиме смо и ми допринели таквом понашању. А све се шерује онлајн, јер је мобилни телефон болест данашњице, деца се друже тако што стоје једни до других и типкају, лајкују, коментаришу на екрану телефона, то им је справа за комуникацију, опсесија, играчка, прозор у свет, напомиње Невенка Крагуљац, педагог, али и високи педагошки саветник, што је највише звање које се може стећи на основу радног искуства и стручног усавршавања у доуниверзитетском школству.

– Oво су генерације које стасавају уз екран. Родитељи не да не могу, него се и не труде да то спрече. Иду линијом мањег отпора од најранијег узраста. И бебама пусте нешто шаренолико на таблету док једу, исто ураде и кад се врате с посла и узму децу из вртића и школе – дају им телефон, да буду мирни. А деца су узаврела, насиље у школама јесте учестало ове године и то је последица квазибриге одраслих о деци у свакодневици у којој су и родитељи и наставници константно под стресом због узнемирујућих друштвених збивања, међу којима су и пандемија, ратови, инфлација, несташица енергената... Све се то прелива на децу – указује она.

Ђачки несташлуци, па и они који прерасту у изгреде, одувек су део школовања. То тестирање граница, наглашавају стручњаци, важан је део одрастања и васпитања. Ипак, велика је разлика између разумљивих несташлука и озбиљних преступа.

– Кад се повређују физичко и психолошки здравље и понижава достојанство других, то су преступи на које не би требало да реагујемо с разумевањем и толеранцијом. Чини се да ми одрасли често не правимо добру разлику између несташлука и проблематичног понашања. Типичан пример је кад се дечаци потуку у школи без већих физичких последица, а ми им кажемо да је то у реду, посебно јер су дечаци. На тај начин шаљемо поруку деци да је насиље оправдано, да је то прихватљив начин решавања конфликата. Одрасли тако доприносе да се граница између несташлука и неприхватљивог понашања замагли и релативизује. Не треба да заборавимо и да смо сви ми саучесници, да смо допринели стварању друштва у којем ће се млади похвалити оваквим поступцима. Они треба да одговарају за своје поступке, а последице које би требало да сносе треба да омогуће тим младим људима да се врате на прави пут. Зато, треба да се одупремо страстима које нас вуку ка стварању атмосфере линча и да ове догађаје сагледамо и као одраз друштва које смо ми, одрасли, а не наша деца, створили и на које се они угледају – закључује Бауцал.