Trka za lajkovima uzima danak

Maltretiranje profesorke u Trsteniku u direktnom prenosu išlo je onlajn na „Instagramu”, a onda je svuda deljeno i pregledano nebrojeno puta. Obaranje osmaka u Subotici na odmoru u školskom hodniku, čiji su epilog povrede rebara i odstranjivanje slezine, trebalo je biti deo igre s „Tiktoka”. Devojčica je dobila batine od vršnjakinje u kožarskoj školi u Beogradu nakon otkrića razredne da deca iz tog odeljenja snimaju profesore i to objavljuju na nekom lažnom profilu onlajn. Digitalna komponenta nasilja ne izostaje, kao da je fizičko i psihičko zlostavljanje malo. U takvoj atmosferi trka za klikovima i lajkovima uzima danak. Jedan dnevni list i njegov portal pokreću kampanju u kojoj pozivaju roditelje da se jave redakciji da „zajedno zaustave siledžije iz školskih klupa” i „kako bi zajedničkim snagama naterali nadležne institucije da učine sve što je potrebno da žrtve zaštite, a nasilnici budu adekvatno sankcionisani i resocijalizovani”. Da podsetimo, više od godinu i po dana postoji nacionalna platforma „Čuvam te”, za prevenciju nasilja koje uključuje decu, a na kojoj se mogu prijaviti slučajevi zlostavljanja i može se dobiti stručna pomoć i podrška.

– Navedeni primeri su neprihvatljivi i predstavljaju ozbiljan alarm ne samo za učenike, roditelje i nastavnike već i za društvo u celini. Ova akcija je primer kako mediji mogu da zloupotrebljavaju razumljiva osećanja koja su se pokrenula u javnosti, raspaljuju ta osećanja i stvaraju atmosferu linča i pravedničkog besa što sigurno ne može da dovede do ozbiljnog i trajnog rešenja. Atmosfera linča nas zaslepljuje, dovodi u stanje neuračunljivog traganja za krivcem kojeg treba ritualno kazniti da bismo svi dobili iluziju da smo problem rešili i da se neće ponoviti – smatra prof. dr Aleksandar Baucal, upravnik Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Društvene mreže, uveren je, sigurno doprinose na važan način ovakvim događajima, ali nisu jedini krivac za njih.

– Ako smo decenijama zanemarivali obrazovanje kao važan deo društva, ako smo status nastavnika i škole sveli na veoma niske grane, onda ne treba da se čudimo ovakvim događajima. Ako smo dopustili da veliki broj medija, zbog klikova i zarade, svakodnevno krši sve norme pristojnosti i ponaša se nasilno prema drugima, onda smo svi zajedno pristali na to da je nasilje dobar način da budete uspešni i popularni. Ako se niko od nas, građana, ne zgrozi zbog načina na koji se poslanici u Narodnoj skupštini ponašaju nasilno jedni prema drugima, a posebno kada to rade oni koji predstavljaju većinu građana, onda svi zajedno šaljemo snažnu poruku da želimo da imamo društvo u kojem se ljudi nasilno odnose jedni prema drugima – analizira Baucal.

Linčovanjem učenika koji su počinili neprihvatljive stvari, kako ukazuje, kaznićemo ih i za sve ono čime smo i mi doprineli takvom ponašanju. A sve se šeruje onlajn, jer je mobilni telefon bolest današnjice, deca se druže tako što stoje jedni do drugih i tipkaju, lajkuju, komentarišu na ekranu telefona, to im je sprava za komunikaciju, opsesija, igračka, prozor u svet, napominje Nevenka Kraguljac, pedagog, ali i visoki pedagoški savetnik, što je najviše zvanje koje se može steći na osnovu radnog iskustva i stručnog usavršavanja u douniverzitetskom školstvu.

– Ovo su generacije koje stasavaju uz ekran. Roditelji ne da ne mogu, nego se i ne trude da to spreče. Idu linijom manjeg otpora od najranijeg uzrasta. I bebama puste nešto šarenoliko na tabletu dok jedu, isto urade i kad se vrate s posla i uzmu decu iz vrtića i škole – daju im telefon, da budu mirni. A deca su uzavrela, nasilje u školama jeste učestalo ove godine i to je posledica kvazibrige odraslih o deci u svakodnevici u kojoj su i roditelji i nastavnici konstantno pod stresom zbog uznemirujućih društvenih zbivanja, među kojima su i pandemija, ratovi, inflacija, nestašica energenata... Sve se to preliva na decu – ukazuje ona.

Đački nestašluci, pa i oni koji prerastu u izgrede, oduvek su deo školovanja. To testiranje granica, naglašavaju stručnjaci, važan je deo odrastanja i vaspitanja. Ipak, velika je razlika između razumljivih nestašluka i ozbiljnih prestupa.

– Kad se povređuju fizičko i psihološki zdravlje i ponižava dostojanstvo drugih, to su prestupi na koje ne bi trebalo da reagujemo s razumevanjem i tolerancijom. Čini se da mi odrasli često ne pravimo dobru razliku između nestašluka i problematičnog ponašanja. Tipičan primer je kad se dečaci potuku u školi bez većih fizičkih posledica, a mi im kažemo da je to u redu, posebno jer su dečaci. Na taj način šaljemo poruku deci da je nasilje opravdano, da je to prihvatljiv način rešavanja konflikata. Odrasli tako doprinose da se granica između nestašluka i neprihvatljivog ponašanja zamagli i relativizuje. Ne treba da zaboravimo i da smo svi mi saučesnici, da smo doprineli stvaranju društva u kojem će se mladi pohvaliti ovakvim postupcima. Oni treba da odgovaraju za svoje postupke, a posledice koje bi trebalo da snose treba da omoguće tim mladim ljudima da se vrate na pravi put. Zato, treba da se odupremo strastima koje nas vuku ka stvaranju atmosfere linča i da ove događaje sagledamo i kao odraz društva koje smo mi, odrasli, a ne naša deca, stvorili i na koje se oni ugledaju – zaključuje Baucal.