ИНТЕРВЕНЦИОНИСТИ

Прерано је говорити до које ће мере немилосрдно узвраћање армије сузбити револт будистичких свештеника и њихових продемократских савезника у Мјанмару, али догађаји у бившој Бурми обновили су дебату око улоге међународне заједнице у таквим околностима.

Дефинисано у најширим цртама, постоје две школе мишљења. Бавим се првом, која припада коалицији интервенциониста чије је гесло "нешто око тога морамо да учинимо".

Резон ове школе је да, у свету који је преповезан као никад до сада, озбиљне протуберанце у било којој земљи прете да се пренесу на друге и тако запрете свима.

Као што се, поводом Космета, страхује од дестабилизације региона и ефеката "преседана" на широком потезу од Папуе преко Курдистана и Закавказја до Западне Сахаре и Баскије, тако и криза у Мјанмару може да створи стотине хиљада избеглица чије би прекогранично преливање угрозило југоисток Азије. На страну могућност општег хаоса и серије паралелних ратова између побуњеничких племена који би закачили Кину, Тајланд и Индију.

Стожерна идеја интервенциониста да постоји "обавеза" да се нације заштите од сопствених тирана стара је колико и историја. Велике империје нису пропуштале прилику да се умешају у династичке борбе, грађанске ратове, кризе или побуне.

Тако је од времена Грка, Персијанаца и Римљана. Користећи ово оправдање, државе југоисточне Европе мењале су власнике између Османског и Хабзбуршког царства. Шпански грађански рат заокружио је две велике коалиције. Америчка интервенција у Вијетнаму кренула је као заштита режима у Сајгону наспрам Совјета и Кинеза.

Британци, Французи и Израелци су 1956. "нешто морали да учине" поводом национализације Суецког канала. Американци су се осетили прозваним у Чилеу. Совјети су се уплели у Авганистан бранећи комунистичке клијенте, као што је Вашингтон у тај рат ушао на страни антисовјетских муџахедина.

Проблем је што су присталице интервенционистичке доктрине тешко остваривале консензус око тога шта је "то" што треба да учине. Како би се поводи интервенције приближавали УН и међународном праву, тако би сагласност постајала теже остварива.

Они на либералној левици верују да се интервенције односе само на режиме који су по њиховој процени десничарски и реакционарни. Критиковали су помоћ САД антикомунистима у Никарагви и Салвадору, а оправдавали Кубу која је слала трупе да се боре против прозападних режима по Африци. Садама Хусеина је, према проценама либерала, било племенито оборити у време рата са Ираном, док је био инструмент западног империјализма, а не када је Ирачанин постао шампион антизападњаштва.

Недостатак општих норми значио је индивидуалне акције. Танзанијске трупе упале су у Уганду и уништиле режим Иди Амина без дозволе Светске организације. Тек када је вијетнамска армија умарширала у Пном Пен распала се убилачка власт Црвених Кмера.

Део интервенциониста инсистира да њихове акције имају покриће УН које су заиста направиле историјски заокрет. Од одбране принципа неинтервенције у послове других држава, сем у случају агресија, на Источној реци се, посебно после закаснеле акције да се избегне масакр у Руанди, одомаћио принцип да, уколико владе посрну по питању "одговорности заштите" својих држављана, УН могу да ступе у акцију.

Примери Сијера Леонеа, Либерије или Босне показују да је deus ex machina страних трупа спасао народе продуженог разарања. Или, као на Источном Тимору, донео политичко решење.

Пракса ипак показује да, захваљујући флуидности међународног права, многе интервенције и даље пролазе без глобалног мандата. Кодекс за спољне интервенције није створен још од времена када Лига народа није успела да спречи италијански поход на Абисинију.

Бивши британски премијер Тони Блер је у време косовске кризе покушао са дефиницијом током посете САД. Позната као "Доктрина Чикага", Блерова идеја говори о "обавези да се интервенише", посебно када је реч о "хуманитарним интервенцијама" које су, уз помоћ ТВ слика, постале моћно оружје у форматизовању светске јавности. Бомбардовање Србије од стране НАТО-а прошло је без превеликог ангажмана светских либерала.

Тако је крајем деведесетих година прошлог века, преко хардлајн хуманисте, садашњег шефа француске дипломатије Бернара Кушнера, Блерова "обавеза" брзо претворена у "право на интервенцију" које може да игнорише питања суверенитета. На мети су били Слободан Милошевић, Ратко Младић, вођа талибана мула Мохамад Омар и Садам Хусеин. Кушнер је сада сличну коалицију вољних оформио да би се "нешто урадило" у Дарфуру, мада има захтева да се крене и према Зимбабвеу, још једној афричкој земљи опхрваној насиљем и терором.

Проблем је што "право на интервенцију" допушта слободна тумачења, и према споља, и у унутрашњим стварима. Етиопија се прошле године позвала на ово "право" наспрам "исламистичке опасности" из Сомалије. Турска га помиње око Ирака. Русија је под сталном паском Запада због Чеченије. Шпански генерал укорен је када је наговестио да армија има "право" да интервенише у Каталонији.

Пример даје лидер слободног света. Џорџ В. Буш је америчку спољну политику одвео тамо где никада није била: интервенција му је и "обавеза" и "право". Разлика је само што процену заснива на америчком националном интересу, а не на било каквом сету општих међународно признатих принципа. Тако је дошао и до идеје о превентивном удару, стратегије која можда може да функционише за моћну силу – мада Ирак показује супротно – али свакако не и за већину која заштиту очекује једино од светске заједнице.

Управо то је аргумент зашто је неопходна озбиљна дебата о "обавези" и "праву" на интервенцију. Могуће је да ће Пример Мјанмара, још једном, показати да је свет немоћан наспрам режима одлучног да власт сачува по сваку цену. Операција у Дарфуру такође може да доживи неуспех, између осталог и зато што је обим интервенције око кога је постигнут консензус далеко од потребног.

Неодговарајуће интервенције могу у неким случајевима да буду контрапродуктивне. Зимбабве је такав пример. Значајан, ако не и одлучујући, мотив деструктивног понашања председника Роберта Мугабеа почива у уверавању да међународна заједница неће остварити консензус о ефикасној интервенцији против његовог режима.

Уколико већ не постоји спремност да се на основама међународног права искористи "право на интервенцију", онда је "обавеза" да се о интервенцијама – не прича.