Танка граница између самопоуздања и препотенције

Све књиге написане на тему: „Како променити живот за седам дана” „Како променити живот из корена” затим и оне реченице попут: „волим себе” или она чувена реченица Рушке Јакићу огледалу: „Добро јутро, лепотице” или она реченица из филма Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел”: „Свакога дана, у сваком погледу, све више напредујем” своде се на исто – самопоуздање. Оно се често тумачи као неки чаробни састојак или особина личности која поједине чини самоувереним, срећним, вредним, успешним и задовољнима, а оне које га немају несрећним, мање вредним и осуђеним на неуспехе и депресију. Да ли је то заиста тако? Колико је самопоуздање важно или је реч само о отровном културолошком миту, пита се у својој ауторској емисији.

– Честа заблуда у вези са самопоуздањем је мешање самопоуздања са нарцизмом и ароганцијом, односно величање себе и веровање да сте бољи или више вредите од других. У чему је сличност и у чему је разлика и где је та фина танка граница између самопоуздања и препотенције, односно умишљености  – запитана је ова ауторка.

– Вероватно се сећате мисли Бертранда Расела која се често дели на друштвеним мрежама; да је проблем са модерним светом што су будале често самопоуздане, а паметни људи пуни сумње. Постоји велики број особа које прецењују своје знање и способности, уверени су да су стручни у области у којој су заправо незналице, а осим што нису у стању да сагледају своју неспособност и незнање, нису способни ни да препознају мериторност код других. Иако нам је ова појава свима позната из ближег или ширег окружења, – научно је истражена 1999. године када су амерички психолози Дејвид Данинг и Џастин Кругер објавили рад о томе, те је по њима и добио назив Данинг-Кругеров ефекат. Да ли је тај ефекат превише заступљен код нас и које су последице?

Према њеним речима, за инцидент из техничке школе у Трстенику брзо је сазнала цела Србија јер је један од ђака из одељења на друштвеним мрежама поделио снимак професорке енглеског језика којој ученик извлачи столицу и она пада на под уз грохотан смех разреда. За „Новости”  је изјавила да у школу не може да иде, да има дана када је добро, да има дана када јој је теже и да јој значи подршка колега. Како у таквим неочекиваним тешким околностима што могу сваку пристојну особу да задесе и како у времену дрскости и бахатости и насиља, које је пожељно и мерило морала садашњости, сачувати самопоуздање, а да то не буде пуки полуиспразни интелектуализам – пита се Ержика Пап Рељин.

– Тема о самопоуздању је, у ствари, наставак претходне теме о трагедији лајковања. Сви одговори су се сводили на то да су и Младен Дулић из Лакташа и јутјуберка Кристина Кика Ђурић имали мањак самопоуздања. Нажалост, на све то је и дошла прича о насиљу над професорком у Трстенику.