Марта, Рандолф Черчил и друг Бевц

Мартин Брод - Све до доласка Турака у ове крајеве, део данашњег Мартин Брода, уз леву обалу Уне звао се Млини, а онај на десној обали реке лепотице, Рмањ по, истоименом манастиру.

– Легенда каже како је Марта из Млина пошла, крадом, у загрљај неком Турчину. Река је понесе и она се утопи. Бог је казни због прељубе са окупаторским војником. А уз то још и Турчином... Од тада ово место, због Марте и Брода где су жене прале веш, а где се она утопила, понесе своје данашње име, прича мештанин Весо Миљуш.

А том Мартин-Броду, кога вековима грле Уна и Унац илити Једина и Једини, у походе су долазили и Словени и Млеци и Хабзбурговци и Турци. Касније и Немци, али и Туђманова војска која је, 1995. дошла главе сељанима Мартин Брода.

Долазио је у ову варош и чувени енглески археолог Џон Артур Еванс, али и Тито, Кардељ и Ранковић... У Мартин Брод је, поткрај четрдесет и треће, дошао и Рандолф, син Винстона Черчила.

– На путу за Дрвар спустио се падобраном у Дољане понад Мартин-Брода. Задржао се код нас неколико дана да би га, потом, мој отац Симан превезао чамцем преко Уне и испратио према Дрвару. У том граду је, наредних пола године, био шеф енглеске војне мисије при Врховном штабу Титове војске... Сећам се да је, седамдесетих година, оцу писао писмо. Желео је доћи. Али жеља му се није испунила. Умро је, приповеда Весо.

А том Симану све је полазило од руке. Посебно је био вешт са телефонским и радио-апаратима, али и са елекртоинсталацијама. Конструисао је и две турбине. Мартинброђани су од 45. до 71. када је овде стигао први далековод, имали бесплатну струју из Симанове електроцентрале коју је покретала вода Уне.

Када су почетком Другог светског рата у Мартин-Броду били Тито и његови најближи сарадници, питали су Симана за госте. „Не знам ко су, али видим да је великеа звер”, узвратио је старина.

У Мартин-Броду је, шездесетих година прошлог века формирано Међународно удружење нежења. На први конгрес, којим је председавао наставник Недељко Шобот, и који је заседао у Мартин-Броду, дошли су представници око три стотине хиљада нежења из педесетак земаља света.

– Из Мартин-Брода смо тадашњем генералном секретару УН, У Танту послали писмо захтевајући да 22. март буде прихваћен као Дан мученика. Био би то дана кога би славиле све нежење света... Одговорио нам је да „нема ништа против идеје”, али да „о томе прво треба да се изјасни земља која је седиште Удружења нежења”, прича Весо Миљуш, генерални секретар светског Удружења нежења.

Кажу да је у Мартин-Броду, поткрај 73. неколико дана боравио Едвард Кардељ.

– Дошао је, а да је мало ко знао због чега. Испоставило се касније, а то су потврдили и „људи од поверења” да је друг Бевц у Мартин-Броду, са својим сарадницима писао историјски, али и врло често оспораван устав којим је, већ постојећим републикама дата нова димензија њихове државности. Тај устав, испоставило се касније, представљао је почетак краја бивше нам земље, истиче Весо Миљуш.

И тако редом. Из приче у причу. Све до јесени 95. када су јединице Туђманове војске окупирале место из из њега протерале око четири стотине мештана. Искључиво Срба.

Хрвати су у Мартин-Броду хтели да се задрже и после потписивања Дејтонског мировног документа. Дошло је тада и до оружаног сукоба Хрвата и међународних мировних снага које су Хрвате протерали из Мартин-Брода.

Данас је у овом мести тек четвртина предратних становника. Нема спомен-дома ни бисте револуционарима овог краја... Ни возови не саобраћају железничком пругом, првом великом радном победом Титове Југославије... Нема ни оног Симана, ни Тита, ни Рандлофа Черчила, ни Словенца Бевца.

У Мартин-Броду је сва времена издржао једино манастир Рмањ задужбина Катарине Бранковић, кћерке српског деспота Ђурђа Бранковића, касније жене грофа Урлиха Цељског. Име манастира доводи се у везу са њиховим сином Херманом.

У документима из тог времена је уписано да „битисање манастир Рмањ води у 1498. годину када су му војводе Петар, Петрашин и Вукдраг даривале скупоцену Богородичину икону”. Манастир је касније чак шест пута рушен. И увек обнављан. Данас је уз манастирску цркву и новоподигнути конак. Игуман Серафим прича да су се „Монаси први вратили у Мартин Брод још 99. јер је Рмањ стуб православља српског народа западнокрајишких општина. Дошли смо да сачувамо духовни живот православног народа који се,на овим просторима, родио пре више од пет векова”.