Из Торонта код баке на Вождовац

Још као дете проводио је викенде у Пекингу и Сингапуру, понедељком ујутро се враћао и журио да не закасни у основну  школу "Бора Станковић" на Бањици.

Са десет година отишао је у Торонто. Душан Милошевић сада има 23 године и поново живи у Београду, у бакином стану на Вождовцу, а родитељи, такође повратници из Канаде, одабрали су мирније место на Авали.

Душан сада волонтира у Министарству за дијаспору и укључен је у пројекте овог министарства који треба да побољшају комуникацију и сарадњу матице и Срба расељених по континентима.

Разговарали смо са њим када је пошао на београдски Факултет политичких наука да нострификује диплому са Универзитета у Торонту. Жали се на компликоване прописе у Србији: за нострификацију му је потребно "брдо" папира, фотокопије докумената у три верзије и око триста евра. Те формалности ће потрајати још два месеца, а до тада неће моћи да рачуна на сталан посао у Београду. Планира и да настави школовање, јер је у Торонту завршио основне студије политичких наука, а у Београду ће полагати мастер и припремати докторску тезу у вези са транзицијом у Србији коју је изучавао и у Канади.

– Као што добри познаваоци студија машинства кажу да за будуће инжењере нема боље лабораторије од оне на факултету у Масачусетсу, тако и за изучавање транзиције нема боље лабораторије од Србије –каже Душан Милошевић.

Његов живот био је испуњен путовањима. Отац Зоран био је контролор летења, а мајка Милица Вацић-Милошевић, сликарка, радила је као стјуардеса у Јату. То им је омогућавало бесплатна породична путовања чак и на Далеки исток, а онда су, пресељењем у Канаду 1994. године, одлучили да живе у Торонту. Отац је прво ишао на дошколовавање да би у Канади радио као контролор летења, али је канадска компанија приватизована, па је променио посао и постао камионџија на дугим дистанцама по путевима Северне Америке.

Душан каже да је и он често знао да са оцем седне у камион и да путује кроз Канаду и САД, од Источне до Западне обале. Сећа се опасних делова америчких градова кроз које су пролазили, јужног дела Чикага где су им саветовали да не стају на семафорима јер ће им обити кола или их избацити напоље.

– У Мајамију полицајац нам је рекао да не излазимо из кабине јер ће нам бити угрожена безбедност. "Ако вас ударе колима само наставите даље, осигурање ће вам покрити трошкове", говорио нам је полицајац.

Пролазио је и кроз недирнуте пределе Вајоминга, Небраске, Колорада, улазио у Неваду, преко Аризоне до Лос Анђелеса, затим се опет преко Аризоне враћао према истоку кроз Нови Мексико, Мисури, Арканзас...

– У северним државама – Вајомингу, Ајови, Канзасу – можете километрима да се возите, а да видите само шумовите пределе и хоризонт. Сећам се и пролазака кроз Флориду, ова јужна држава пуна је мочвара и канала па кад пролазите њеним путевима можете у непосредној близини угледати крокодиле.

Београд после свега?

– Београд је један велики шок. Прво ми је необично што свуда око себе не видим ниједну особу која је друге расе осим беле. Београд је израстао у метрополу источне Европе и сваки дан када полазим на посао кренем 15 минута раније да бих прошетао Кнез-Михаиловом. Шетам онако, очаран, колико је, ипак, и овде све развијено, колико има добре архитектуре, реклама, билборда, али и како су људи обучени, како се понашају. Ма, супер је!

Душан је задовољан што је добио прилику да волонтира у министарству које има везе са светом и са Србима у расејању, јер се нада да ће опет моћи да путује. Много тога је прошао и видео, али много тога још има да се види и обиђе. Највећа жеља му је да посети Лондон и Париз, јер су то два града која још није посетио.

Научио је од западне културе да је важно у животу бити амбициозан и имати сан који желиш да оствариш. Тамо, каже, и сиромаси који живе на улици сањају да постану милионери. То јесте и део пропаганде друштвеног система, али погрешно је мислити да је пука пропаганда –друштво, заиста, и таквима даје шансу.

Као осамнаестогодишњаку највећи сан му је био да заигра тако добро хокеј који је тренирао да уђе у први тим руског тренера Сергеја Федорова, већ је пре тога био председник школе и један од најбољих математичара Торонта. Сада му је сан да једног дана буде премијер Србије.