И сетише се гвозденога пута

Да је креманском видовњаку Митру Тарабићу стати па гледати како се на Мокрој Гори увија Шарганска осмица, како стари, добри "ћира" хукће, пукће и пишти док из реконструисаних парњача "Елзе" или "Шкоде" сукља густи дим, како су обновљене станице уског колосека Шарган–Витаси, Јатаре и Мокра Гора постале права туристичка атракција са швајцарским шмеком усред Србије – срце би му било на месту. Јер, предвидео је он да ће "проћи подоста година, па ће се људи опет сјетити гвозденога пута, те ће се испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције".

Тако и би: сетише се гвозденога пута управо сербез одморишта и уживанције на превоју Шарган, између Златибора, Златара и Таре. Реконструкција пруге уског колосека, укинуте фебруара 1974. године, започета је четврт века касније, а "ћири" је требало још четири године да прохукће обновљену трасу од 15,5 километара. Његови преци су безмало пола века тутњали од Ужица, преко шарганског превоја према Вишеграду и даље према мору и Дубровнику. Тада се од Чукарице до Плоча путовало у дрвеним вагонима два дана и две ноћи. Стручњаци изнебуха проценише да је "ћира" нерентабилан и – укинуше га.

У намери да Босну споје са Србијом, Аустријанци су још 1916. започели градњу ове пруге. Пошто је савладавање висинске разлике од око 300 метара између мокрогорске котлине и шарганског превоја било равно градитељском чуду, једном инжењеру осуђеном на доживотну робију обећали су слободу само да проблем реши. Направио је грешку, није успео и убио се. Наставио је његов колега, али је одрон у тунелу испод брда Будим затрпао читаву смену руских заробљеника због чега је на започетој деоници Шарган – Мокра Гора – Вардиште урађено само девет километара пруге до места које се данас симболично зове Девети километар. Тако Аустријанци нису успели да заврше пругу окончану тек 25. јануара 1925. године.