Крш у срцу Шумадије

Од Крагујевца ка Книћу и селу Борач пут вијуга час кроз села са старим и новим кућама, вајатима, качарама, бунарима и лепо уређеним двориштима, час кроз зелена поља и шумарке. После неких тридесетак километара, као фатаморгана, уздиже се борачки крш.

Ветар, киша и топлота од стена вулканског порекла с оштрим литицама направили су најнеобичније облике – купе, стубове, пирамиде… Овај јединствени природни феномен у Шумадији многе подсећа на црногорски крш.

До врха се тешко стиже, али ко то успе биће награђен јединственим погледом на Кнић, Гружу и Гружанско језеро, шуме, пропланке, реке, потоке… А у даљини, као рам на слици, поглед заокружују Гледићке планине.

Некада је на највишем врху (515 м) био средњовековни град из доба Стефана Лазаревића. Списи кажу да га је подигао на римским темељима. По предању, Стефан је имао обичај да гостима показује руком на поља и оранице и каже: "Има ли још негде такве лепоте? Кад дођосте видесте само камен, а кад стадосте на камен видесте и родне њиве, и шљиве, и жито. Бог све даде граду Борчу?"

Млетачки картограф фра Мауро је Борач уцртао у мапу познатих светских градова. Легенда каже да је име некадашњег града, а данашњег села, потекло од речи "борити се".

Рушили су га и време и ратови, да би га, на крају, дефинитивно порушио Мурат II 1438. године, тако да је данас од њега мало шта остало.