Krš u srcu Šumadije

Od Kragujevca ka Kniću i selu Borač put vijuga čas kroz sela sa starim i novim kućama, vajatima, kačarama, bunarima i lepo uređenim dvorištima, čas kroz zelena polja i šumarke. Posle nekih tridesetak kilometara, kao fatamorgana, uzdiže se borački krš.

Vetar, kiša i toplota od stena vulkanskog porekla s oštrim liticama napravili su najneobičnije oblike – kupe, stubove, piramide… Ovaj jedinstveni prirodni fenomen u Šumadiji mnoge podseća na crnogorski krš.

Do vrha se teško stiže, ali ko to uspe biće nagrađen jedinstvenim pogledom na Knić, Gružu i Gružansko jezero, šume, proplanke, reke, potoke… A u daljini, kao ram na slici, pogled zaokružuju Gledićke planine.

Nekada je na najvišem vrhu (515 m) bio srednjovekovni grad iz doba Stefana Lazarevića. Spisi kažu da ga je podigao na rimskim temeljima. Po predanju, Stefan je imao običaj da gostima pokazuje rukom na polja i oranice i kaže: "Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču?"

Mletački kartograf fra Mauro je Borač ucrtao u mapu poznatih svetskih gradova. Legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči "boriti se".

Rušili su ga i vreme i ratovi, da bi ga, na kraju, definitivno porušio Murat II 1438. godine, tako da je danas od njega malo šta ostalo.